Terapijska moć životinja 1. deo

Kao mala sam obožavala životinje i da nisam postala psihoterapeut, sigurno bih postala veterinar. Uvek sam lako uspevala da uspostavim kontakt sa životinjama i jako su mi prijale. I nije bilo razlike u tome koje su- jednako bih se obradovala kada bi mi doneli žabu, gusenicu ili malo mače. Sećam se jednog goluba koga smo othranili nakon što je ispao iz gnezda i kada je već porastao i odleteo, dugo se svako jutro vraćao kroz prozor i počinjao da kljuca  onog ko je spavao najbliže- da bi dobio svoju porciju žita. Iako svakodnevno budjenje u ranu zoru, dok  golub uporno kljuca u glavu ne izgleda naročito primamljivo, ima u tome nečeg više što je teško opisati…

Taj neverovatan osećaj kontakta- kada pogodim šta traže, kada se gurkaju da se maze, kada malo lane konačno ima poverenja da priđe i dozvoli dodir- to se nekako zauvek ureže i vezano je za bliskost, za neku vrstu ušuškanosti i topline. Oduvek sam verovala i sama se iznova uveravala da životinje mogu na neverovatne načine da dopru do ljudi i da ih menjaju. A onda sam otkrila da neki ljudi, negde tamo, rade na nečemu što se zove terapija uz asistenciju životinja. …nastavak.