Kako je danski grad pomogao mladim muslimanima da se okrenu od ISIS-a

Orhus je po veličini drugi grad u Danskoj i ima oko 300.000 stanovnika, od čega oko 11% čine useljenici koji su došli iz drugih država, što je više od proseka države. Ovaj grad je bio specifičan i po tome što je veliki broj mladih muslimana otišao u Siriju kako bi se pridružili ISIS-u. Većinom su druga generacija imigranata, poreklom iz Afrike (najviše Somalije).

Izvor: Telegraph.co.uk

Za razliku od ostatka Evrope, koji se teško obrušio na građane koji su putovali u Siriju, ovaj danski grad je kreirao drugačiji pristup. Vlasti su jasno poručile građanima Danske koji su putovali u Siriju da su dobrodošli da se vrate kući, a kada to urade, dobiće pomoć za povratak u školu, pronalaženje stana i posla, zdravstvenu zaštitu, sastanak sa mentorom – sve što je potrebno da se u potpunosti integrišu nazad u društvo. Njihov program je postao poznat kao „Orhus model.“

„Prvobitni odgovor na ekstremizam bio je da se ulažu snažniji vojni i policijaski napori (hapšenje i zatvaranje), ali on nije davao dobre rezultate“, navodi Arie Kruglanski, socijalni psiholog na Univerzitetu u Merilendu, koji proučava nasilni ekstremizam. On smatra da represivne reakcije društva samo pogoršavaju problem jer ne samo da povećavaju njihov osećaj izopštenosti i udaljenosti od društva već ih motivišu da deluju protiv tog društva. Zbog toga je potreban drugačiji pristup.

Christopher Hopwood, profesor na Univerzitetu u Mičigenu proučava nekomplementarno ponašanje. Umesto da reagujemo na isti način kao sagovornik jer je komplementarno ponašanje norma, zapravo uradimo neočekivano – na agresiju i neprijateljsko ponašanje odgovaramo toplinom i ljubaznošću. To se pokazalo kao efikasan način da se uzdrma uobičajena dinamika i proizvede drugačiji ishod od očekivanog.
Nenasilni pokreta otpora Martina Lutera Kinga i Mahatma Gandi su najpoznatiji primeri takve taktike. Orhus model je još jedan. Kako to izgleda u praksi? Novinarka Hannah Rosin, voditeljka radio-emisije Invisibilia na NPR-u, poziva nas da razmotrimo jedan slučaj koji opisuje pod pseudonimom „Džamal“.

Džamal je rođen u Somaliji; njegova porodica se preselila u Dansku bežeći od građanskog rata u Somaliji. Kao član jedine crne i jedine muslimanske porodice u kraju, on je privlačio dosta pažnje pa su ga druga deca često zadirkivala i maltretirala. On je uzvraćao. Kada je postao malo straiji, odlučio se na drugačiji pristup. Pokušao je da bude dobro dete. Učio je, zbijao je šale u razredu i malo se opustio. Nastavnici i drugovi su ga voleli i počeo da je stiče puno prijatelja. Počeo je da se oseća kao Danac.
Jednog dana u srednjoj školi, njegov učitelj je organizovao debatu o islamu. Džamal je upravo bio na hodočašću u Meki sa svojom porodicom i pod snažnim utiskom novootkrivenog verskog identiteta. Tokom rasprave, jedna od devojaka iz razreda počela je da govori da muslimani „terorišu“ Zapad i kamenuju žene. Džamal se raspravljao sa njom i na kraju izgubio živce, rekavši: „Ljudi kao što si ti ne treba da postoje!“

Nakon tog trenutka, Džamalov život se drastično promenio. Nastavnik je obavestio direktora, koji je obavestio policiju, koja je ispitivala Džamala o tome da li je terorista. Zbog toga što je kažnjen udaljavanjem iz škole tokom završnih ispita, nije mogao da ih polaže. Policija ga je oslobodila, ali je bilo prekasno pa je morao da ponovi neke predmete. Bio je izrazito besan. Nedugo nakon istrage, umrla mu je majka, što je pripisao stresu izazvanom istragom. Počeo je da se oseća odbijenim od strane Zapada.

Tokom te godine, naišao je na grupu mladih muslimana koji su doživeli slične stvari. Počeli su da se okupljaju u stanu jednog od njih, da se mole, razgovaraju o islamu i gledaju video snimke radikalnih imama. Prijatelji su govorili o džihadu, a dvojica momaka su počela planirati svoje putovanje u Siriju.

Dok je živeo u tom stanu, Džamal je dobio poziv od Link-a i Aarslev-a, policajaca koji se bave prevencijom kriminala i jedni su od začetnika Orhus modela. Ranije su uglavom radili na problemima desničarskog ekstremizma i bandi, ali su se u međuvremenu upoznali sa područjem globalnog terorizma i započeli drugačiji pristup de-radikalizaciji mladih.

Džamal ih je opsovao i pokušao da spusti slušalicu, ali je onda Link uradio nešto Džamal nije očekivao: on se izvinio za prehodno ponašanje svojih kolega. Čuvši policajca da preuzima odgovornost, on je pristao da dođe u Linkovu kancelariju.

Kada je stigao, Link ga je upoznao sa E. Kilic-em, jednim od prvih zvaničnih mentora angažovanih od strane programa. Kilic je bio sunarodnik musliman koji je takođe imao iskustva diskriminacije u Danskoj kao dete. Ali on je krenuo drugačijim putem. Odlučio je da prihvati Dansku kao svoju zemlju. Sada je imao ženu i dve ćerke, kao i uspešnu advokatsku kancelariju. Kilic je Džamalu preneo glavnu poruku Orhus programa: ako odluči, Džamal takođe može pronaći svoje mesto u Danskoj.

Mentori rade jedan na jedan, sastaju se sa korisnicima dva do tri puta nedeljno i pružaju podršku u širokom opsegu problema – od pomoći u domaćim zadacima, podnošenju zahteva za vozačke dozvole, učlanjivanja u biblioteku do neobavezne priče na kafi.

To je ono što izdvaja Orhus model. Umesto upotrebe sile kako bi se ljudi sprečili da odu u Siriju, oni se bore sa korenima radikalizacije. Postoji snažna povezanost između osećaja poniženja i potrage za ekstremističkim ideologijama. Organizacije poput ISIS-a koriste ljude koji su, zbog rasizma ili verske i političke diskriminacije, gurnuti na margine društva.

Orhus je prvi program koji se protiv ekstremizma bori na osnovu empirijskih istraživanja i principa poznatih iz socijalne psihologije. Ovi ljudi su očekivali da budu tretirani oštro, a umesto toga, dobili su nešto suprotno. Ta vrsta šoka kreira spremnost da preispitaju svoje ideje o društvu koje doživljavaju kao neprijateljsko. To otvara mogućnost promišljanja i preispitivanja. „Oni moraju da veruju društvu i moraju verovati da mogu biti deo ovog društva“, navode mentori.

Program koristi metode koje se odnose na rad policije u zajednici – komunikaciju između nastavnika, savetnika, roditelja, drugih članovima zajednice i policije. Ako neko sumnja na mladu osobu da će se radikalizovati, mogu to prijaviti. Policija, uz pomoć jednog imama, doseže do mlade osobe u riziku i pruža podršku.

Od 34 ljudi koji su otišli u Siriju 2012.godine, prošle godine je broj pao na svega jednu osobu. Svih 18 koji su se vratili javili su se u kancelariju Link-a i Aarslev-a (nije im bilo naređeno da dođu, već su samo zamoljeni). Oni trenutno rade sa 330 mladih ljudi koji su se vratili ili su se pripremali za odlazak u Siriju.
Opstanak programa je i dalje nesiguran. Jedan teroristički napad u Orhusu mogao bi da poništi veći deo posla koji je urađen. Ali Link i Aarslev, policajci koji su pomogli uspostavljanje programa, spremni su da nastave.

Nisu svi ljubitelj Orhus modela. Kritičari ga nazivaju opasnim i mekim pristupom koji šalje signal slabosti umesto da kažnjava.

Uprkos kritikama, Danska planira da proširi program i izdvoji milion dolara za ovaj program de-radikalizacije i integracije u drugim delovima zemlje.

Pročitajte još:

Lucifer-efekat: kako „dobri“ ljudi postanu „zli“?
Odgovornost posmatrača
Mozak srećnih ljudi drugačije radi

__________________________
Korišćeni izvori:

Rosin, H. (2016). „How A Danish Town Helped Young Muslims Turn Away From ISIS“. Invisibilia, NPR Health News, link

Henley, J. (2014). „How do you deradicalise returning Isis fighters“?. The Guardian, link

Cobiella, K., (2015). „Denmark De-Radicalization Program Aims to Reintegrate, Not Condemn“. NBC News, link