Strah od bliskosti: „Kad vidiš da će da te ostavi, ostavi ti njega prva“

Postoji nekoliko načina na koje struktuiramo, osmišljavamo vreme koje provodimo kada smo u društvu drugih ljudi. To su:

Povlačenje. To je situacija kada smo fizički prisutni u nekom društvu, ali ne pričamo ni sa kim, zamišljeno gledamo kroz prozor, pretražujemo nešto na svom mobilnom telefonu itd. Iako se nalazimo među ljudima, mi sa njima ne komuniciramo već smo se povukli u svoj unutrašnji svet.

Rituali. Tu se nalaze sve one stereotipne, potpuno predvidljive kratke konverzacije. Usputno pozdravljanje nekoga sa „Dobar dan“ ili kratka razmena pozdrava „Zdravo, kako si“ i „Dobro, hvala“.

Ćaskanje. Ćaskanje podrazumeva razgovor na bezbedne teme i na bezbedan, zabavan način. Ovaj vid konverzacije služi da se ljudi upoznaju „opipaju teren“, na bezbedan način. Zato se nikada ne ćaska na rizične teme kao što su politika ili religija, već samo na teme za koje znamo da će osigurati prijatnu komunikaciju.

Aktivnost. Ovde je razgovor usmeren ka nekom zajedničkom cilju, tiče se nekog zajedničkog projekta ili posla koji treba da se obavi. Razgovor nije ličan, nije ni šablonski i tiče se posla.

Psihološke igre. U ovaj vid komunikacije spadaju, recimo, svađe koje se ponavljaju. Većina parova ima svoje uobičajene svađe koje se uvek jednako završavaju (na primer, jedan se duri, a drugi se izvinjava). Psihološka igra podrazumeva komunikaciju koja na nesvesnom nivou ima neki skriveni cilj (da dokažem da sam žrtva u vezi; da iznudim izvinjenje; da izbegnem seks itd.)

Bliskost. Pod bliskošću ili intimnošću podrazumevamo iskrenu, potpuno otvorenu komunikaciju gde pred drugom osobom ne nosimo masku i pokazujemo se onakvi kakvi jesmo.

Ovih šest oblika komunikacije međusobno se razlikuju po dvema karakteristikama. Koji ćemo oblik komunikacije otpočeti sa nekim zavisi od nivoa bliskosti koji imamo sa tom osobom. Kada smo među ljudima koje vrlo malo ili uopšte ne poznajemo, izabraćemo ili povlačenje ili ćaskanje. Psihološke igre i bliskost uglavnom su rezervisani za ljude sa kojima smo najbliži (partner, roditelji, deca). Druga i mnogo važnija karakteristika po kojoj se razlikuju je nivo ranjivosti, opasnosti kojoj se izlažemo. U povlačenju, ćaskanju i ritualima gotovo da ne postoji opasnost od emocionalnog povređivanja jer komunikacije ili nema ili je opuštena i predvidiva. Rizik da budemo povređeni je najveći u bliskosti. Zbog toga smo bliski samo sa veoma malim brojem ljudi.

Pored iskrenih razgovora, sa bliskim ljudima nažalost često komuniciramo i preko pomenutih nesvesnih psiholoških igara. Jedna tipična bračna igra je „Da nije tebe, ja bih sada…“. U ovoj igri jedan bračni partner, na primer žena, započinje svađu tako što optužuje muža za svoje nezadovoljstvo u životu. Uobičajena rečenica koju izgovara je: Da se nisam udala za tebe, ja bih sada imala završen fakultet/živela tamo i tamo itd. Na otvorenom, svesnom nivou žena iznosi naizgled tačne argumente, međutim, prava dinamika igre se dešava na njenom nesvesnom nivou: žena želi da izbegne suočavanje sa sopstvenom odgovornošću za svoj život i svoje odluke. Teško je suočiti se sa tim da smo propustili neke prilike jer smo bili lenji ili previše uplašeni, i mnogo je lakše optuživati nekog drugog (u ovom slučaju muža) za to. Na taj način sačuvano je naše dostojanstvo, mi smo nesrećna žrtva okolnosti, i ne moramo da radimo ništa da to ispravimo (jer smo stvari postavili tako da izgleda nemoguće ispraviti).

Psihološke igre, iako se dešavaju uglavnom sa bliskim ljudima, po svojoj suštini negiraju bliskost. Iako su nabijene emocijama, one su i dalje šablonske i predvidive. U psihološkim igrama mi imamo navučenu masku i, iako su prisutne intenzivne emocije, u njoj nema prave iskrenosti i intimnosti.

Većina ljudi želi da ima iskren i blizak odnos sa nekim, ali nas roditelji i kultura, imajući u vidu rizik od povređivanja koji prava bliskost nosi sa sobom, uče da kalkulišemo kako bismo se zaštitili. „Kada vidiš da će te ostaviti, ostavi ti njega prva“. „Nemoj pokazivati da ti je stalo, uplašiće se i otići“.

Nažalost, decu učimo da se čuvaju od emocionalnog povređivanja tako što neće pokazivati osećanja. Učimo ih da je sramota kada tvoja osećanja nisu uzvraćena, da je sramota kada si ostavljen i da treba ti da budeš taj koji ostavlja nekoga. Deca tada odrastaju vagajući sa svojim emocijama. Od onoga što osećaju, pokazuju jedan deo. Druga osoba iz svoje sopstvene nesigurnosti prepozna samo deo od tog dela i uzvrati sa još manje i tako dalje. Tako dolazi do samoostvarujućeg proročanstva – pokušavajući da se zaštitimo od ostavljanja i povređivanja tako što nećemo ni pokazivati emocije, na kraju budemo ostavljeni i povređeni upravo zbog toga.

Decu treba da učimo da pokazati svoje iskrene emocije nije ponižavajuće. Onaj ko iskreno govori o svojim osećanjima, bilo da je to strah, ljutnja, ljubomora ili ljubav, ne izgleda slabo. Slabo izgleda onaj ko pokušava da sakrije da oseća to što oseća. Na primer, ako osećamo ljubomoru , a stidimo se te svoje emocije, mi ćemo pokušati da je sakrijemo tako što ćemo „skretati sa teme“ („Nisam ljubomorna, nego me ponižavaš takvim ponašanjem“). Tada ćemo izgledati slabi. Osim toga, ovakvim skretanjem sa teme mi se udaljujemo od rešavanja problema. Nikada nećemo razrešiti uzrok neke neprijatne emocije ako ne želimo da priznamo da je uopšte osećamo. Međutim, ukoliko smo u miru sa svojim emocijama, ma kakve one bile, mi ćemo izgledati jako. Ako kažemo da osećamo zabrinutost za vezu, da nas neko partnerovo ponašanje brine i pozovemo ga da zajedno to rešimo, tada ne izgledamo slabo.

Ne čine nas slabima vrste emocija koje osećamo, niti jačina tih emocija, već to kako mi te svoje emocije nosimo. Umesto da učimo decu da kriju svoje emocije, treba da ih učimo da njihova vrednost kao ljudskog bića nije umanjena time što ih je neko odbio ili ostavio, da su ona mnogo više od toga. Umesto da ih učimo da se štite tako što neće pokazivati osećanja, bolje bi bilo da ih učimo kako da svoja osećanja pokažu i kako da se izbore sa razočaranjima i odbijanjima.

Pročitajte još:

Kompleksna traumatska reakcija
Ništa nije zabavno dok ne postaneš dobar u tome
Vučiji pogled na svet