Kad volimo emotivno nedostupnu osobu

Teško je suočiti se sa saznanjem da neko koga mi veoma volimo ne oseća isto prema nama. Najčešće je emotivno nedostupna osoba u našem životu naš partner, ali to može biti i naš roditelj, brat ili sestra ili naše dete.

Izvor: Understandingrelationships.com

Ponekad je u pitanju samo različit način ispoljavanja osećanja. Druga osoba možda izražava ljubav drugačije nego mi. Ako mi nekome pokazujemo da ga volimo uglavnom rečima, mi ćemo i od druge osobe očekivati da na takav način pokazuje da nas voli, jer mi smo naučili da se ljubav tako pokazuje. A druga osoba možda veruje da se ljubav pokazuje sitnim znacima pažnje, a ne rečima. U takvim situacijama vremenom mi, kako bolje upoznajemo drugu osobu, učimo šta neko konkretno ponašanje (ili izostanak ponašanja) za nju znači i u skladu sa tim tumačimo.

Međutim, dešava se da nije u pitanju drugačije izražavanje ljubavi, već da je osoba koju volimo emotivno nedostupna, zatvorena. Njena emotivna zatvorenost nije nešto što je ona dobila rođenjem, već je uvek posledica odrastanja sa emotivno nedostupnim roditeljima ili loših iskustava sa drugim ljudima. Deca se rađaju sa punim spektrom emocija, ali ih iskustvo sa ljudima uči da ispoljavanje emocija može da dovede do povređivanja, pa uče da se čuvaju. Neka deca odrastajući nauče da se čuvaju od povređivanja tako što počinju da veruju da su svi muškarci isti, da su sve žene iste, da su prijatelji tu samo dok im trebaš, pa tako i usmeravaju svoj život: ostavljaju ljude da ne bi bili ostavljeni, koriste svoje prijatelje ili večno sumnjaju u njihove namere. Oni nemaju preveliki strah od odbacivanja ili napuštanja, već je njihova procena verovatnoće da se to dogodi pogrešna. Svako bi se na njihovom mestu, da veruje da je toliko verovatno da će biti ostavljen, ponašao isto.

Kako izgleda emotivno nedostupna osoba?

Emotivno nedostupna osoba iskreno želi da ostvari blizak odnos sa nekim. Ona zaista želi da pruži ljubav, ali nešto je u tome sprečava. Ponekad je to što ih sprečava strah da ih niko ne može zaista voleti, da će na kraju uvek biti odbačeni, ponekad su to emocije koje još uvek osećaju prema nekim ljudima iz svoje prošlosti, ponekad je to žena koja veruje da jedino iskreno treba da voli svoje dete, ali isto tako to može da bude uverenje da su neke druge stvari važnije u životu: ostvariti se u svom poslu, postići nešto veliko u svom poslu po čemu će ostati zapamćeni. Oni žele da ostvare blizak odnos, ali čim se tome približe, nadvlada strah da će ih taj blizak odnos povrediti ili sprečiti da ostvare neke druge svoje velike želje. Oni žele i jedno i drugo, ali strahuju da su te njihove želje nespojive. I zbog toga sebe uveravaju da ta osoba nije prava za njih pa idu iz veze u vezu, ili da jeste prava, ali da su oni nevoljivi, da nisu vredni nečije ljubavi i da će biti ostavljeni, ili se drugoj osobi daju ograničeno, škrto, dok prvo postignu ono što veruju da je hitnije, ili uveravaju sebe na neki drugi način da sada nije pravi trenutak da nekoga vole, ili da to nije prava osoba da je vole, ali da će taj trenutak ili ta osoba sasvim sigurno uskoro doći.

Ako je neka nama bliska osoba emotivno nedostupna, moramo biti svesni da se ona neće promeniti našom ljubavlju i strpljenjem. Ona se može promeniti samo ukoliko uvidi svoj obrazac i ukoliko zaista želi da se promeni i uloži napor u to. Jedan iskren razgovor, jedno „otvaranje“ ništa ne znači. Osoba mora da zaista uloži trud kako bi promenila svoj obrazac. Jer svaki sledeći put kada poželi da pobegne njoj to neće izgledati kao deo obrasca, već kao zaista dobra i pravilna odluka.

Naše saosećanje i razumevanje razloga koji stoje iza nečije emotivne zatvorenosti može da bude zamka. Možemo da poverujemo da im je samo potrebno više ljubavi ili jasnije, glasnije pokazivanje ljubavi. Međutim, ovi ljudi su negde tokom odrastanja napravili štit oko sebe i svojih osećanja. A osećanja, kao i mišići u telu, ako ih ne razvijamo počinju da slabe. To što razumemo razloge nečije emotivne zatvorenosti ne sme da umanji naše zdravo osećanje ljutnje. Ti ljudi jesu odgovorni za svoje ponašanje, a njihove bliske osobe imaju pravo na zdrave emotivne odnose sa ljudima koje vole. Emotivno zatvoreni ljudi znaju da ne pružaju dovoljno, ali ipak biraju da se ne menjaju. Osobe koje one u tom odnosu povređuju moraju dozvoliti sebi da osete ljutnju jer ljutnja je motivišuća emocija, ona zahteva od nas i drugih da se nešto menja. Ljutnju možemo da osećamo iako znamo zašto neko nešto radi, onda kada verujemo da je ta osoba sposobna da to menja. Razočaranje i tuga su emocije kojima bismo pokazivali da verujemo da se ništa ne može promeniti, ali tako nešto ne pokazujemo ljutnjom. Ne možemo postati dovoljno lepši, bolji, pametniji, zanimljiviji, voljiviji, pa da nas ta osoba zavoli. Ako neko koga volimo ne čini ozbiljan trud da se promeni, ljubav, kao i saosećanje koje bismo dali emotivno nedostupnoj osobi tada je mnogo bolje da damo samima sebi i da za sebe potražimo nešto bolje.

Pročitajte još:

Strah od bliskoati – kad vidiš da će da te ostavi, ostavi ti njega prva
Vučiji pogled na svet
Kompleksna traumatska reakcija