Neurološka osnova empatije – neuroni ogledala

Još je 90-tih godina tim neuronaučnika sa Univerziteta iz Parme u Italiji, na čelu sa  Giacomo Rizzolatti-em otkrio zanimljiv fenomen proučavajući majmune. Kada majmun približi hranu ustima, u mozgu se aktiviraju određeni neuroni. Naučnici su, međutim, utvrdili da se ti isti neuroni aktiviraju i u trenutku dok majmun posmatra nekog drugog (majmuna ili čoveka) da približava hranu ustima, čak i ako sam subjekt (majmun) u tom trenutku ne radi ništa. To je vodilo otkriću da jedna grupa ćelija u mozgu (neuroni ogledala- mirror neurons)  biva aktivirana  posmatranjem akcije na isti način kao kada organizam sam izvodi tu akciju. Kasnije se ispostavilo da su neuroni ogledala kod ljudi još složeniji, fleksibilniji i razvijeniji, čime se može objasniti napredovanje socijalnih sposobnosti kod ljudi u odnosu na majmune. Drugim rečima, naučnici smatraju da ovi neuroni direktno doprinose razumevanju među ljudima- umesto da intelektom zaključujemo šta neko oseća, naš mozak nam dozvoljava da steknemo utisak o umu drugog putem direktne stimulacije koja se odvija u našem sopstvenom mozgu.

Pored toga što doprinose učenju određenih veština (koje se uče imitacijom), naučnici spekulišu da bi oni mogli imati veze da učenjem govora, razvojem socijalnih veština (i objašnjenjem autizma u slučaju kada ne funkcionišu kako bi trebalo), empatijskim sposobnostima i drugim elementima posebno značajnim za psihoterapiju. Na primer, razumevanje akcija i govora drugih ljudi, njihovih namera, pa čak i misli. Oni omogućavaju posmatraču da oseti kakav je osećaj činiti određenu aktivnost (i analogno tome- osećati isto što i posmatrani).

Iako je čuveni časopis Nature inicijalno odbio da objavi članak o ovom otkriću uz objašnjenje da to ne predstavlja rezultat od posebnog javnog značaja, neuroni ogledala danas predstavljaju važno polje interesovanja naučnika jer bi potencijalno mogli objasniti neke dosta komplikovane mehanizme društvenog ponašanja ljudi koji su im do sada izmicali.

Savremene tehnologije koje omogućavaju detaljnije posmatranje mozga kao što su fMRI i druge, su otkrile da ovi neuroni nisu grupisani u jednom delu mozga, već da se čitava mreža njih aktivira u njegovim različitim delovima. To je bila još jedna potvrda da se radi o veoma složenom mehanizmu koji daleko prevazilazi početne pretpostavke.

2010. godine je Mukamel sa saradnicima i konačno potvrdio postojanje neurona ogledala kod ljudi. Međutim, kao što se u nauci stalno dešava, javili su se i kritičari. Oni ukazuju na nekoliko nejasnoća. Na primer, kada se govori o neuronima ogledala nije jasno da li se radi o specifičnoj vrsti neurona ili pak o jednoj od funkcija drugih neurona. Zatim, da je namera druge osobe previše kompleksan fenomen da bi se mogao razumeti samo na osnovu “simulirane” aktivnosti pojedinačnih neurona te osobe. Neki drugi, kao što je Cecilia Heyes, profesorka eksperimentalne psihologije na Oksfordu, ne dovode u pitanje njihovo postojanje, ali smatrju da su oni pre produkt društvenog života i socijalnih interakcija nego evolutivno adaptivan mehanizam ljudske vrste.

Kada je u pitanju empatija, više nezavisnih studija je potvrdilo da posmatranje emocija drugog čoveka aktivira iste delove mozga kao kada emociju doživljavamo sami (gađenje, sreća, bol…) Iako se još uvek ne može sa sigurnošću zaključiti da su za ovo odgovorni neuroni ogledala (jer to nisu bili delovi mozga koji su ispitivani), neke studije posredno to potvrđuju. Naime kod ljudi, koji na osnovu sopstvenih procena imaju izraženije empatijske sposobnosti,  javlja se jača aktivacija sistema ogledala kako za posmatrane aktivnosti tako i sistema ogledala za posmatrane emocije.

Zanimljiv je i nalaz da se neuroni ogledala intenzivnije aktiviraju kod žena (što je u skladu sa nalazima nekih starijih studija koje pokazuju da žene imaju izraženije empatijske sposobnosti).

Autori zaslužni za otkiće neurona ogledala smatraju da su oni imali važnu evolutivnu funkciju jer su omogućili bolje razumevanje: “Ako hoćemo da preživimo, moramo razumeti akcije drugih. Bez njihovog razumevanja, društvena organizacija nije moguća… “

Smatra se da ovo otkriće objašnjava kako učimo, zašto na određeni način reagujemo na neke sportove, igru, umetnost, zašto gledanje nasilnih sadržaja može da šteti. Izgleda da su oni posebno reaktivni kada su u pitanju pokreti povezani sa namerom da se izvrši određena radnja.

Za psihoterapeute, ovo otkriće predstavlja mogućnost objašnjenja neuralnih mehanizama transfera i kontratransfera. Prvi se odnosi na prenošenje osećanja sa važnih figura iz prošlosti na terapeuta, dok se kontratransfer odnosi na terapeutovo unošenje sopstvenih osećanja u terapijski odnos sa klijentom. Umesto kognitivnog zaključivanja o tome kako se klijent oseća i šta oseća prema nama, sada imamo osnov da verujemo da zaista možemo da osetimo više od onoga što je rečeno, da direktno osetimo kako se klijent oseća. Takođe, stare prakse imaginacije (npr. zamišljanje uspešnog nastupa da bi se on poboljšao) sada dobijaju svoja prva moguća objašnjenja neuralne utemeljenosti.

I pored svega što je do sada otkriveno, o ovim neuronima se još uvek malo toga zna. Pored važnosti koju će imati u poboljšanom razumevanju funkcionisanja čoveka, ostaje da se ispitaju i moguće praktične implikacije te primena u rehabilitaciji i lečenju. Rekonceptualizujući staru dihotomiju biologije spram kulture, savremena nauka nas sve sigurnije vodi zaključku da su one  mnogo uže povezane nego što smo to mislili.

____________________________________

Izvori:

Blakeslef, S. (2006). Cells That Read Minds. The New York Times, dostupan ovde.

Mukamel, R., Ekstrom, A., Kaplan, J., Iacoboni, M., & Fried, I.(2010). Single-Neuron Responses in Humans during Execution and Observation of Actions. Current Biology, 20(8), 750–756. Dostupan ovde.

Rizzolatti, G., Craighero, L. (2004). „The mirror-neuron system“. Annual Review of Neuroscience, 27, 169–192. Dostupan ovde.