Istorija kriznih SOS linija

Prvu SOS kriznu liniju u istoriji osnovao je sveštenik Chad Varah, 1953.godine u Londonu.

Dok je radio kao sveštenik u parohiji St. Stephen Walbrook u Londonu, često je imao prilike da razgovara sa ljudima koji se součavaju sa teškim problemima i ogromnom količinom stresa, a nisu imali nikoga sa kim bi to podelili.

U istoriji Samaraćina (kako su novinari kasnije nazvali njegovu organizaciju) se posebno navodi slučaj 14-godišnje devojčice koju je Chad morao da sahrani u neobeleženom grobu: kada je dobila prvu menstruaciju, nemajući sa kim da razgovara o tome, pomislila je da ima polno prenosivu bolest te je oduzela sebi život.

U vreme kada je osnovao prvu kriznu liniju, samoubistvo je još uvek bilo ilegalno u Velikoj Britaniji, pa su se ljudi plašili da o takvim dilemama pričaju otvoreno sa bilo kim.

Stoga je C. Varah obezbedio broj koji su mogli anonimno pozvati ljudi u krizi, koji su razmišljali o samoubistvu. Pozvavši ovaj broj mogli su računati na poverljivost i podršku, i nailazili su na nekoga ko je bio spreman da sluša.

I danas se mogu videti njegove slike na originalnom, starom, telefonu, okačenom na zid.

Ime, pod kojim je ova organizacija poznata danas, su zapravo dodelili novinari, pišući o službi koja je osnovana kao «Telefon dobrih Samarićana». Iako organizacija nije bila religiozna, ime je ostalo do danas.

Članci u novinama su privukli klijente kao i volontere. Zanimljivo je da je njihova prvobitna dužnost bila samo da prave društvo klijentima, posluže ih čajem i ćaskaju sa njima dok su čekali na zakazani sastanak kod C. Varah-a (jer se bavio i savetovanjem uživo). Vremenom se, međutim, ispostavilo da je njihova uloga bila mnogo važnija – mnogi klijenti, nakon što su imali priliku da nekome izlože svoj problem i svoja osećanja, više nisu imali potrebu da o tome dalje pričaju sa sveštenikom.

Chad je počeo da shvata isceljujuću ulogu slušanja – pričati sa nekim koga ne poznaješ i ko je spreman da pažljivo sluša – je bilo sve što je dovoljno da pomogne. Klijenti su bili spremniji da otvoreno i iskreno iznesu svoje probleme i govore o osećanjima pred ljudima koji im nisu bili poznati, koji ih nisu procenjivali i nisu davali savete (između ostalog i zato što tada nisu bili obučavani). Međutim, pomoć koju Samarićani pružaju danas se bazira na istim ovim principima (a obuka se sastoji upravo iz toga kako da se nekritički slušaju drugi).

Samo godinu dana nakon što je telefonska linija osnovana, volonteri preuzimaju ključnu ulogu, dok je Chad na sebe preuzeo selekciju i obuku volontera, sve do 1974. godine. Chad Varah je nastavio da radi u istoj parohiji u kojoj je počeo 1953., sve do 2003. godine, kada se penzionisao u 92. godini svog života.

U početku dostupna samo u V. Britaniji, organizacija počinje da se širi i sarađuje sa drugim sličnim službama. Danas je dostupna širom sveta.. Samarićani su se povezali 2003. godine sa mrežom sa preko 400 volonterskih centara, u preko 38 zemalja na 6 kontinenata, koja se zove Befrienders Worldwide. I u Srbiji postoji Centar «Srce» u Novom Sadu, nevladina organizacija koja je deo Befrienders mreže. Ovi centri pomažu onima kojima je potrebna podrška usled emocionalnih kriza kroz koje prolaze – kako bi se smanjio broj samoubistava širom sveta.

Ovako povezani centri mogu razmenjivati iskustva i razvijati još efikasniju pomoć. Volonteri ovih centara rade sa ljudima u zatvorima, mladima, ljudima sa različitim «rizičnim» ponašanjima i starijim osobama. Pomoć se ne pruža više isključivo telefonom, već i uživo, preko e-maila i SMS-a, 24 časa dnevno.

Ono što je počelo kao mala, volonterska akcija koju je pokrenuo lokalni sveštenik, je tokom godina opstalo, napredovalo i proširilo se po čitavom svetu. Emocionalna podrška u krizi koju sprovode obučeni volonteri-neprofesionalci je postala uobičajena praksa i deo brige o menatlnom zdravlju zajednice.

Veliki broj SOS telefona postoji i u našoj zemlji. Feminističke organizacije su dale ogroman doprinos razvoju ovog vida podrške. Prepoznata je potreba za peer pristupom, odnosno obukom volontera/ki koji dolaze is istih grupa kao i osobe kojima je SOS telefon namenjen (žene, LGBT osobe, mladi itd.), ali i kvalitetnom obukom i kontuniranim unapređenjem veština i znanja volontera/ki koji rade na ovim linijama.

Danas postoje razliciti SOS telefoni. Neki su usmereni na davanje informacija, ali većina je i dalje vezana za pružanje psihološke podrške i ključna uloga obučenih volontera i volonterki je opstala i do danas.

____________________________________

Literatura:
1. Sajt organizacije Samarićani, prve koje je počela da pruža usloge kriznog savetovanja putem SOS telefona, preuzet sa Interneta 26. maja 2007.,  http://www.samaritans.org

2. Sajt internacionalne mreže kriznoh SOS linija, preuzet sa Interneta 26. maja 2007.,

http://www.befrienders.org