Koliko naša inteligencija zavisi od životnog scenarija?

Klod Stajner u svojoj knjizi „Scripts People Live“ ističe da svako dete dok odrasta prolazi osnovni trening sputavanja autonomije. Ovaj trening se primenjuje u porodici, školi i široj društvenoj zajednici. Dečaci i devojčice su različito pogođeni ovim treningom. Devojčice se uče da ne koriste svoj racionalni deo ličnosti (svog Odraslog, O2), dok se dečaci uče da ne koriste svoju intuiciju (Malog profesora, O1). Dakle, deca se vaspitavaju da ne koriste svoja dva prirodno data ego stanja Odrasli (jedno dato odmah na početku, O1, a drugo biološki predodređeno da se razvije malo kasnije, O2). Oba ova ego stanja Odrasli su važna za donošenje pravilnih zaključaka, s tim da je Veliki Odrasli važniji i precizniji kod zaključivanja na osnovu činjenica, a Mali Odrasli radi tačnije od Velikog u situacijama kada nemamo dovoljno preciznih podataka i kada se traži intuicija (potpražno zaključivanje). Tako i muškarci i žene vaspitanjem bivaju oštećeni u domenu zdravog razuma.

Drugi način na koji naš zdrav razum biva pogođen je preko otpisivanja (discounting). Naša intuicija nam služi da u potpuno nepoznatoj i nejasnoj situaciji naslutimo šta bi moglo da se dešava i time povećamo sebi šanse da se bolje prilagodimo. Neki element u toj situaciji za nas nosi neku informaciju, ali mi nismo svesni kako smo do te informacije došli. Zaključci iz Malog Profesora (intuicija) su donešeni potpražno, ili veoma davno, tako da ih se ne sećamo, ili u periodu kada nismo znali da govorimo, tako da ne možemo verbalno da izrazimo zašto smo to zaključili. Klod Stajner tvrdi da je ignorisanje, otpisivanje intuitivnih zaključaka druge osobe dobar način da druga osoba izgubi zdrav razum („Od otpisivanja se može poludeti“). Svaki put kada osoba iznese neku svoju sumnju, a druga osoba je otpiše rečima „To je potpuno netačno“ ili „To je čista budalaština“, osoba koja sumnja gubi veru u svoju intuiciju. Ona je nešto predosetila i to joj je izgledalo važno, ali je dobila povratnu informaciju da je to potpuno netačno. Da li tada osoba sme da se pouzda u svoju intuiciju? Vremenom osoba prestaje da veruje svojoj intuiciji (i time gubi važan organ zaključivanja, Malog Profesora) ili počinje da veruje da druga osoba laže. Ova situacija predstavlja osnovu za paranoju – druga osoba laže, a ja nemam način da otkrijem laž (jer ne verujem više svojoj intuiciji). Zbog toga je potrebno pronaći početno zrno istine u svakom razmahanom paranoičnom zaključku, koliko god da je očigledno preteran i nerazuman. Svaka paranoična priča je počela sa nekom malom istinom koja je otpisana kao laž. Ako osoba tvrdi da ga komšija prisluškuje i truje, moguće je da je komšija zaista ispričao neki trač o njemu, a da je to kasnije poricao. Ako muž smatra da ga žena vara sa mnogobrojnim drugim muškarcima, moguće je da je ta žena sklona da flertuje sa muškarcima, ali da tvrdi da to ne radi i da mu se to samo pričinjava. Dakle, svaki put kada imamo pred sobom osobu koja iznosi razbuktalu paranoičnu priču, potrebno je da pronađemo onu malu istinu koju je osoba predosetila, a koja je bila otpisana kao netačna, i da joj to potvrdimo.

Stajner ističe da roditelji laganjem decu sprečavaju da u potpunosti veruju svom zdravom razumu. Deca traže istinu, a vaspitanje je puno laganja. Roditelji lažu odakle dolaze bebe jer im je neprijatno da deci kažu istinu. Objašnjenje „Bebe dolaze iz stomaka“ ili „Bebe dolaze kad se mama i tata mnogo vole“ nisu istine i deca će ostati zbunjena. S druge strane, objašnjenja: „Stid me je da ti kažem“ ili „Bojim se da bi te to uznemirilo“ bi bile istine, ali ih roditelji skoro nikad ne izgovaraju.

Lekari često smatraju da pacijent ne treba da zna detalje o svojoj dijagnozi. Na pacijentova pitanja odgovaraju preterano pojednostavljeno (iz pozicije + -), i tada pacijentu (koji ispravno smatra da je dovoljno pametan i za detaljnija objašnjenja) ne preostaje ništa drugo nego da pokuša da odgovore dobije preko Interneta. Pacijent potom u moru informacija na Internetu nalazi nekoliko zastrašujućih novih briga i novih nejasnoća. Čak i u psihoterapiji, tvrdi Stajner, nailazimo na situacije gde terapeut otpisuje zdrav razum svog klijenta. Veoma je popularno među terapeutima da smatraju da bolje znaju od klijenta šta je za njega dobro. Čak i kad klijent jasno kaže da je ljut jer mu kolege idu na živce, mi ćemo naglas zaključiti da mu nedostaje asertivnost ili ćemo smatrati da je u tom trenutku mnogo važnije da redefinišemo izjavu „idu mi na živce“ (pitaćemo klijenta ko upravlja njegovim emocijama, on ili oni). U drugoj situaciji olako ćemo otpisati neki napredak koji klijent smatra značajnim kao prelazak na kontraskript. Drugim rečima, poručićemo klijentu da njegova osećanja i zaključci „iz utrobe“ ne vrede baš mnogo. Naši zaključci o klijentovom stanju mogu da budu potpuno tačni, ali ako ih bez prethodnog detaljnog proveravanja sa klijentom iznesemo, klijent će to (sasvim tačno) shvatiti kao da nastupamo iz + – pozicije.