Zašto je partnerska psihoterapija složenija od individualne?

Psihoterapijska praksa ili jednostavnije rečeno  lečenje razgovorom, može se događati na relaciji terapeut – klijent, terapeut – dva klijenta, terapeut – porodica ili terapeut – grupa klijenata. Kada su ove dve poslednje, takozvana porodična i grupna terapija u pitanju, mogu je ređe obavljati i dva terapeuta ili terapeut i koterapeut. Međutim, prva dva oblika odnosno individualna i terapija parova (partnerska terapija), najčešće se obavljaju u prisustvu jednog psihoterapeuta. Naravno, ukoliko je to u interesu klijenta, individualna može poprimiti oblik partnerske (ukoliko uključimo i emotivnog partnera) ili porodične terapije (ukoliko se u proces uključi i klijentova primarna ili sekundarna porodica). Neki savremeni autori smatraju da su ovakve promene kroz proces rada sa jednim klijentom ne samo dozvoljene, već često i veoma poželjan način rada. Moje iskustvo govori da je u nekim slučajevima ovo zaista od velike pomoći klijentima.

U ovom tekstu ćemo se fokusirati na razlike u složenosti individualne psihoterapije u odnosu na rad sa parovima, odnosno emotivnim partnerima.

Zašto kažemo “partnerska terapija”?

Starija psihološka i klinička literatura poznavala je termine kao što su “bračna terapija” , “terapija parova”, terapija “homoseksualnih ili heterosexualnih parova” kao i danas u SAD veoma kontroverzna “surogat partner terapija” . Iako se ovi nazivi koriste i danas, ipak smatramo da je termin “partnerska terapija” najprikladniji, jer ne ulazi u institucionalnu ili seksualno orijentacionu prirodu odnosa dvoje ljudi, već se fokusira na unapređivanje njihovog odnosa kao partnera odnosno dva ljudska bića. Nije više toliko važno da li je u pitanju bračna ili vanbračna zajednica, niti da li je par hetero ili homoseksualan. Bitan je njihov partnerski odnos. Zbog toga se odlučujemo upravo za ovaj naziv.

Zašto je partnerska terapija složenija i teža za rad?

Iako dozvoljavamo mogućnost individualnih preferencija svakog psihoterapeuta ponaosob, što znači da nekom stručnjaku može biti lično lakše ili lepše da radi sa emotivnim partnerima na njihovom odnosu nego da terapijski vodi jednog klijenta, ipak smatramo da je rad sa dva emotivno involvirana klijenta objektivno teži posao. Zašto?

Kao prvo, treba reći da je svaka psihoterapija veoma specifičan, težak  i neretko mukotrpan posao, bez obzira sa kim ili koliko osoba uključuje. Ipak, kada radimo sa dvoje ljudi, posao se sam po sebi duplira a ako stvar posmatramo još malo analitičnije i dublje, videćemo da umesto da je duplo teži (što bi trebalo da je logičnije), on je višestruko teži jer naprosto doseže do mnogo viših i složenijih nivoa i usklađivanja. O čemu ovde zapravo govorimo? U individualnoj terapiji imamo neminovno suočavanje dva psihološka sistema percepcije sveta i samoga sebe, i to sistem konstrukata, odnosno sistem ličnih značenja klijenta (zbog čije neadekvatnosti ili zastarelosti je i došao na tretman) i percepciju i osmišljavanje sveta koje ima sam terapeut. Osim toga što po prirodi stvari, terapeut mora da pod svoj sistem konstrukata podvede klijentov i subsumira ga, odnosno vidi svet klijentovim očima (razume ga), on takođe mora da kroz proces terapije izgradi odnos sa samim klijentom i uz njegovu pomoć stvori treći entitet od koga zapravo i najviše zavisi uspeh tog posla (vrste terapijskih modaliteta tu ne igraju preterano bitnu ulogu) a to je terapijski odnos! Dakle, ovde već sada imamo tri entiteta od ogromne važnosti. Klijentov svet, terapeutov svet i njihov međusobni odnos, odnosno zajednički svet koji mora da bude takav da leči. U suprotnom, terapija će uglavnom biti neuspešna i mučna kako za klijenta tako i za terapeuta. Jednostavno rečeno, ovde su u igri paketi očekivanja dve osobe koji se međusobno moraju uskladiti tako da pomažu prvenstveno klijentu. Ako ovde dodamo da u svakoj terapiji, manje više bukvalno ili apstraktno, radimo i sa klijentovim roditeljima odnosno sa njegovim porodičnim konstruktima ili značenjima kao i sa bilo kojim “važnim drugima” (šef, devojka, dete, supruga, stric ili najbolji prijatelj) a sve u zavisnosti od prirode problema, jasno je koliko je ovo već u ovom slučaju težak posao. Šta se dešava kada na seansu dođe dvoje ljudi koji su u emotivnoj vezi i žele na tome da porade? Svemu ovome onda valja dodati i četvrti entitet, jer je u pitanju osoba više. Dalje, terapijski odnos je sada odnos sa parom, što je samo po sebi jako kompleksan psihološki odnos. Terapeut u tom odnosu ima i posebnu relaciju  sa svakim ponaosob plus međusobni odnos samih partnera. Ako sada kažemo i da svaki partner u vezu a onda i u terapiju unosi svoje porodične konstrukte iz primarne porodice, jasno je sa čime sve mora da se suoči jedan partnerski psihoterapeut.

Kao drugo, pomenimo i neke praktične implikacije partnerske terapije. Veoma je retko da su oba partnera jednako motivisana. Na žalost, najčešće jedan od njih nije spreman na promene, što može jako otežati rad. Terapeut onda prirodno dolazi u iskušenje da simpatiše onog partnera koji je spremniji na rad, koji više priča (ili više ćuti) na seansi, češće iznosi problem ili je prosto manje hostilan. Ovde svaki terapeut treba da bude obazriv jer je pravilo nepristrasnosti nešto što bi moralo da se podrazumeva u ovoj vrsti terapije.

Kao treće, uspešna partnerska terapija ponekad podrazumeva i prekid partnerskog odnosa, što je svojevrstan paradoks, ali ako je neka veza toliko disfunkcionalna da jako šteti jednom ili oba partnera, onda je ovo najbolje rešenje. U ovoj situaciji jedan od partnera, najčešće onaj koji je nateran na terapiju ili manje motivisan, može za prekid svoje veze okriviti samog terapeuta što može biti veoma naprijatna situacija za njega.

Četvrto, ulog je ovde jako veliki. Iako svaka velika lična promena bilo kod pojedinca ili kod para može biti, i najčešće jeste veoma neprijatna, razvod braka ili raskid veze u većini istraživanja predstavlja jedan od najvećih stresora u svačijem životu. On je u prvih pet u skoro svakom istraživanju. Ovo nam govori da u partnerskoj terapiji često hodamo po tankom ledu, i da su ljudi skloni tome da uporno održavaju vezu čak iako je ona potpuno disfunkcionalna ili štetna po njih. Ovo mogu činiti jedan, ili čak oba partnera. To za neke terapeute može biti veoma frustrirajuće. Jednostavno, osoba ovde rizikuje da se kulturološki udalji od nametnutog mu bračnog obrasca, može biti izložena socijalnoj sramoti što je samac ili samica, samoći, odvojenosti od dece, osudi od strane primarne porodice, finansijskim poteškoćama ili jednostavno patnji zbog gubitka. Naravno, ako je terapija uspešno završena to je veliki izvor zadovoljstva kako za par tako i za stručnjaka, ali isto važi i sa uspehom kod individualnog tretmana.

Zaključak

Na kraju, iako ne sporimo da je svaki psihoterapijski tretman priča za sebe i često jako težak posao, nekako imamo utisak da kod terapije partnerskog tipa, ukoliko se zaista bavi suštinom odnosa i zađe u dubinski nivo, jednostavno ima mnogo više toga što može poći po zlu i predstavljati ozbiljnu prepreku za uspešan rad. Ipak, ovo treba shvatiti kao izazov a nikako kao demotivator za terapeute i buduće terapeute. Ukoliko sve ovo znamo i ozbiljno se pripremimo za ovaj delikatan posao, možemo rizike smanjiti na minimum i samim tim uspešnije ući u ovu vrstu psihoterapijskog posla.

Pročitajte još:

Vrste psihoterapije
Terapijska moć igre
Šta je pozitivna psihologija?