Lekoviti placebo efekat u psihoterapiji

Placebo efekat (lat. placebo – udovoljiću) je pojava da neka bezazlena pilula, tečnost, ubrizgan fiziološki rastvor ili lažna, simulirana operacija dovode do ozdravljenja ili povlačenja simptoma kod pacijenata koji veruju da su zaista dobili lek. U psihoterapiji se događa da klijent ozdravi samim dolaženjem na psihoterapiju jer veruje da je ona delotvorna. Prakse nekih psihoterapeuta zaista se i zasnivaju samo na placebu. Kako ne bi bila dovedena u pitanje čitava naša praksa, terapeuti koji govore klijentima isključivo ono što klijenti žele da čuju su s razlogom proglašeni šarlatanima. Međutim, problem je u tome što su mnogi terapeuti otišli u drugu krajnost. Neke moje kolege sa ponosom ističu da oni svojim klijentima nikada ne govore kako samo treba da misle pozitivno, niti preporučuju mirisne sveće i zagrljaje kao terapiju. Mislim da time prave štetu svojim klijentima.

Psihoterapija jeste više od toga, ali strah od takozvane „topla kupka“ psihologije je doveo dotle da danas mnogi terapeuti izbegavaju svaku intervenciju koja im se učini kao nešto što bi Luiza Hej rekla. U želji da svoj način rada što više približe strogoj nauci, terapeuti posramljuju druge terapeute koji svojim klijentima pristupaju na drugačiji način. Svojim posprdnim govorom oni nenamerno posramljuju i svoje klijente i njihova dosadašnja nastojanja da sebe umire pozitivnim mislima.

Terapeuti strahuju od istraživanja koja ispituju koliki je uticaj placebo efekta u psihoterapiji. Plaše se da će se pokazati da se njihovi klijenti oporavljaju samo zato što veruju da će im terapija pomoći, a ne zbog znanja i veštine samog terapeuta. Drugim rečima, da bi se oni svakako oporavili, šta god mi radili. Ja smatram da je ovaj strah nepotreban, ne zato što mislim da je psihoterapija mnogo više od placebo efekta, već zato što mislim da je suština placebo efekta pogrešno shvaćena.

Skoro da nema leka čiji efekat ne može biti pojačan verujućim stavom pacijenta. Danas se lekovi prvo testiraju na placebo, kako bi se videlo šta je isključivo dejstvo same supstance, a šta efekat verovanja pacijenta da će lek da pomogne. Dok za proizvođače lekova nije baš najbolje da efekat placeba bude veliki, u psihoterapiji stvari stoje malo drugačije. Ne može svaki terapeut da proizvede placebo efekat kod svog klijenta. Neki terapeuti jednostavno ne ulivaju poverenje. Klijent koji naiđe na podrugljivog terapeuta neće verovati da mu može biti bolje. Isto tako terapeut koji ne veruje da se njegov klijent može oporaviti neće daleko dogurati u radu sa njim.

Kao što lekari klasiče zapadne medicine, usmeravajući se na jedan organ podstiču stav „vaše telo se vas ne tiče“, tako nažalost i terapeuti počinju da gaje stav „vaša psiha se vas ne tiče“. Nekad zaista klijent dolazi sa problemom upravo zbog toga što ima pogrešna uverenja, ali to nikako ne smemo unapred da pretpostavimo. Kao što nijedan lekar ne može biti bolji dijagnostičar od samog pacijenta kada su u pitanju smetnje izazvane stresom, isto tako nijedan terapeut ne bi smeo da pretpostavi da zna bolje od klijenta šta se u njegovoj glavi dešava. Bezobrazno je i neprofesionalno kada terapeut nameće klijentu svoju interpretaciju događaja iz klijentovog života, ne poštujući pri tome klijentovo sopstveno viđenje.

Postoji i nešto što se zove „nocebo efekat“ (lat. nocebo – naškodiću) Kada se pacijentu da lažni lek za koji se kaže da će izazvati nuspojave kao što su jaka mučnina, glavobolja itd, određen broj pacijenata zaista oseti date „simptome“. Nažalost, terapeuti koji beže od terapije „lakih nota“ odlaze u drugu krajnost i omogućavaju da se desi ovaj otrovni fenomen. Kada terapeut kaže da klijent nikad neće biti u stanju da preboli smrt voljene osobe, klijent to sasvim sigurno neće uspeti, ili bar neće uspeti bez propratnog osećanja krivice. Kada terapeut posprdno govori o toplim kupkama i šetnjama, klijent više neće praktikovati svoje uobičajene rituale, koji su mu do tada sjajno podsticali rad parasimpatičkog nervnog sistema, i, lučeći hormone zadužene za smirenje, dovodili do opuštanja i sna. Kada terapeut kaže da klijentov psihijatar, kardiolog ili nutricionista ne znaju dobro svoj posao, klijent gubi poverenje u te ljude i počinje da se oseća bespomoćno. Naravno, nekad je potrebno podstaći klijenta da potraži drugo mišljenje ako sumnjamo u znanje ili motivaciju klijentovog lekara, ali to treba da bude rezultat ozbiljnog razmišljanja, a ne nešto što smo usputno rekli klijentu jer se nama neka primedba tog lekara nije dopala.

Psihoterapija jeste više od placebo efekta, ali je on veoma značajan. Terapeuti ne bi trebalo da ga se plaše. Placebo efekat je samo znak da ste kod svog klijenta podstakli njegove sopstvene snage da se oporavi. A za to je potrebna veština.

Pročitajte još:

Greške u psihoterapijskom radu: transakciono-analitički pristup greškama
Male prljave boginje u psihoterapiji: Dijagnostički i terapijski značaj smeha
Može li psihoterapija da promeni mozak?
Mozak srećnih ljudi drugačije radi
Da li su nam potrebni psihoterapeuti u Srbiji?