Ako odem kod lekara, naći će mi nešto

Ljudi koji pate od hipohondrije ili potpuno izbegavaju da idu kod lekara ili idu preterano često. Oni koji ne idu kod lekara to rade jer se plaše šta bi lekar mogao da im kaže. Osoba negde u sebi veruje da ako ne ode kod lekara, verovatno će sve biti u redu, ali ako ode, lekar će „nešto naći“. Racionalno gledano, ovakvo ponašanje nema smisla jer lekar neće izmisliti ili „naći“ nešto što već ne postoji u organizmu. Osim toga, ako i jesu bolesni, samim tim što ne odlaze kod lekara gube dragoceno vreme za koje se nešto moglo uraditi da se šteta umanji ili potpuno spreči. Ovakvo ponašanje nije karakteristično samo za hipohondriju. Mnogi ljudi, koji se inače ne opterećuju svojim zdravljem (pa ih ne možemo nazvati hipohondrima) posećuju lekara samo kad ih nešto baš jako boli, takođe iz straha da će im lekar „nešto naći“.

S druge strane su oni ljudi koji idu preterano često kod lekara. Iako se i oni plaše šta će im lekar reći, obično negde u sebi računaju na to da će sve biti u redu, kao i toliko puta do sada. Oni se veoma uplaše nekog „simptoma“ koji primete kod sebe, osete veliki strah i moraju odmah da se uvere da je sve ok. „Navučeni“ su na dobar osećaj koji imaju kada izlaze iz lekarske ordinacije. Ni oni, dakle, ne idu kod lekara da bi izlečili bolest, već idu po svoje olakšanje.

Iako su ova ponašanja naizgled suprotna, razlog koji leži u osnovi oba je isti. Oni pokušavaju da se razuvere da uopšte nisu bolesni jer ako jesu, to je kraj. Razmišljanje ide otprilike ovako: ako je moj simptom stvaran, to mora biti rak. A ako imam rak, ja sam gotov. Ni jedni ni drugi ne veruju u izlečenje, tačnije ne veruju u svoju sposobnost da se bore. Zbog toga su uvek usmereni na najgori mogući ishod. Neophodno im je da se osiguraju da ne postoji ni najmanja šansa da je u pitanju neka ozbiljna bolest, jer ako možda ipak jeste, sve je gotovo. Oni koji ne idu kod lekara to rade upravo zato što razmišljaju na sledeći način: ako je sve u redu, ne treba mi lekar, a ako nije, onda je ionako kraj, a to ne želim da čujem. Oni koji idu previše često takođe žele da se osiguraju da neće morati da prolaze kroz neku patnju – oni će to sprečiti preventivno kako znaju i umeju.

Terapijski zadatak u radu sa hipohondrijom, između ostalog, je da se pomogne osobi da svoju, inače dobru procenu verovatnoće, primeni i na svoje zdravlje. Treba da nauči šta znači razumna preventiva i da prihvati rizik da živi bezbrižno i pored toga što postoji neka mala šansa da je bolesna (i mnogo veća šansa da je sve u redu). Ono što je još važnije, na terapiji osoba treba da nauči da veruje u svoju sposobnost da izdrži neprijatnost i da se snađe (nešto što joj verovatno nedostaje i u drugim sferama u životu), da je sasvim sposobna da se bori za svoj život u slučaju da jeste bolesna. Na kraju čak i da je sposobna da prihvati da će umreti ako je situacija takva. Tek tada, kad zna da ima snagu da se bori ako stvari krenu loše, moći će da živi svoj život bezbrižno kada je očigledno sve u redu.

Pročitajte još:

Paraliza sna
Psihološka otpornost – Dobra strana stresa
Anoreksija i osećaj gladi