Asertivnost i asertivni trening 1. deo

S obzirom da reč asertivnost vodi poreklo iz engleskog jezika (assertiveness) i u tom obliku se odomaćila kod nas, pre svega u stručnoj javnosti, u nastavku teksta biće pojašnjeno šta se podrazumeva pod asertivnošću kao psihološkim pojmom. Samim tim biće jasnije koji aspekti edukacije i intervencije su sastavni deo treninga asertivnosti kao metoda ličnog rasta i razvoja proisteklog iz prakse kognitivno-bihejvioralno orijentisanih terapija.

Asertivnost je stil u komunikaciji koji ima svoje karakteristike na kognitivnom,  afektivnom i na ponašajnom planu. Ponašajni plan je onaj koji prvo uočimo, bilo da analiziramo sadržaj onoga šta je rečeno (verbalnu poruku) ili način na koji je poruka poslata tonom glasa, pogledom, telesnim stavom, ponekad i bez reči (neverbalni nivo). Na kognitivnom planu, preduslov za asertivno reagovanje je fleksibilna i pozitivna životna filozofija koja vodi ka adekvatnom emocionalnom reagovanju, bez snažnih i sputavajućih emocija kao što su anksioznost i depresivna reakcija.

Upravo stoga, važan segment treninga asertivnosti, pored usvajanja konkretnih veština kako da jasnije iskomuniciramo ono što želimo, jeste rad na otklanjanju unutrašnjih barijera koje nas sputavaju da asertivno reagujemo.

Asertivnost i ostali stilovi u komunikaciji

Prilikom objašnjenja pojma asertivnosti uglavnom se polazi od negativne definicije, tj. šta asertivnost nije, pa se tako ovaj pojam poredi sa dva kvalitativno različita stila u interakciji sa drugim ljudima – sa pasivnošću i agresivnošću.

Ponašamo se pasivno kada imamo problem da kažemo šta mislimo i osećamo. Na primer: neprijatno nam je da tražimo uslugu; da kažemo da nam smeta nečije ponašanje; da kažemo nekome da nam se sviđa; da kažemo NE; da izrazimo svoje mišljenje na sastanku itd. Kada se ponašamo pasivno, mi narušavamo svoja prava, ne poštujemo svoje potrebe, ne postavljamo granice u odnosu na druge ljude, u komunikaciji smo nesigurni. U osnovi pasivnog ponašanja je težnja da se po svaku cenu izbegne konflikt, a rezultat da dopuštamo drugima da kontrolišu naš život, iako to ne želimo (Tovilović i Krstić).  

Agresivni stil u komunikaciji podrazumeva direktno zalaganje za svoja prava i izražavanje misli, osećanja i uverenja na način koji je često neiskren, obično neadekvatan i uvek ugrožava prava druge osobe. Cilj agresije je, uglavnom, uspostavljanje kontrole nad situacijom i ljudima, demonstracija moći, dominacija i postizanje pobede nad drugom osobom (Tovilović i Krstić).

Za razliku od pasivnog stila, kod asertivnog imamo spremnost osobe da se zauzme za sebe, da jasno izrazi šta hoće, a šta neće, da se ne povlači pred drugima, da je samopouzdana u izražavanju svojih misli, stavova i osećanja. S druge strane, za razliku od agresivnog stila, asertivnost podrazumeva uvažavanje sagovornika. Asertivna poruka izrečena je bez dominiranja, ponižavanja ili degradiranja druge osobe. Za razliku od agresivnog, asertivno ponašanje pojačava kontrolu nad sobom u odnosu na kontrolu nad drugima (Tovilović i Krstić).

Autori Lange i Jakubowska (1976) pod asertivnošću podrazumevaju izražavanje misli, osećanja i uverenja na direktan, pošten (iskren) i adekvatan način uz uvažavanje prava drugih ljudi. Asertivna pozicija, često izražena kroz tzv. Ja-poruke, daje drugima do znanja da je to o čemu pričamo proizvod našeg subjektivnog doživljaja – mišljenja, utiska, verovanja, osećanja – i da se drugi sa tim mogu složiti, a i ne moraju jer i oni imaju pravo na svoj subjektivni doživljaj i odluku.

Pored pomenuta tri stila ne treba zanemariti i četvrti, pasivno-agresivni stil, koji je veoma je zastupljen u svakodnevnoj komunikaciji. Osobu koja se ponaša pasivno-agresivno bes „tera“ da od drugih dobije ono što želi, ali je strah sprečava da to učini direktno. Svoju agresivnost osoba „prerušava“ tako da bi izbegla odgovornost za svoje ponašanje. Ukoliko pokušate da se konfrontirate, osoba koja se ponaša pasivno-agresivno uvek može negirati postojanje namere (Paterson, 2000). Neka od karakterističnih ponašanja u pasivno-agresivnom stilu su: ignorisanje, durenje, odbijanje komunikacije; ironične ili sarkastične opaske; izbegavanje ili „zaboravljanje“ da se uradi sopstveni deo posla koji je obećan (recimo ako se radi u timu); „zabušavanje“ ili „traljav“ rad na zadacima koji su nerado prihvaćeni ili mu/joj se ne rade; redovno kašnjenje na sastanke (sa uvek spremnim izgovorom). Nije svako kašnjenje, loše urađen posao, odlaganje i sl. pasivno-agresivno ponašanje, ali ako se to često ponavlja i ako će drugi biti ugroženi na bilo koji način, najverovatnije da jeste.

Neki autori pasivno i agresivno ponašanje dovode u vezu sa reakcijom bega, tj. borbe kao primitivnim načinima reagovanja u pretećoj situaciji koje smo nasledili od naših životinjskih predaka. Ove reakcije u životinjskom svetu u funkciji su preživljavanja. Međutim, većina situacija u kojima se čovek oseća ugroženo proizvod su socijalnih interakcija u kojima pasivni i agresivni odgovori ne donose puno koristi (makar ne dugoročno gledano). Manuel J. Smith (1988), autor bestselera „Kada kažem NE osećam se krivim“, smatra da su sposobnost verbalne komunikacije i sposobnost rešavanja konflikata ono što čoveka razlikuje od životinjskih predaka. Samim tim, dobro razvijene ove sposobnosti oličene u asertivnom ponašanju, veoma su važne za „preživljavanje“ u svetu ljudi. Nažalost, iako najkorisniji, ovaj vid reagovanja se najređe primenjuje u konfliktnim situacijama.

Iako ima brojnih prednosti, važno je napomenuti da asertivnost nije stil u komunikaciji kojim je zagarantovano da ćemo dobiti ono što želimo i nije ponašanje koje treba po svaku cenu i u svakoj situaciji da koristimo. Važno je da uzmemo u obzir kontekst. Recimo, ukoliko je prijatelja upravo ostavila devojka, ne moramo baš u tom trenutku da mu uputimo asertivnu kritiku zbog ponašanja koje nam je zasmetalo na prethodnom druženju. Takođe, bitna je procena koliko smo spremni u datoj situaciji da se nosimo sa eventualnom negativnom posledicom našeg ponašanja. Drugim rečima, da li smo spremni da preuzmemo odgovornost za svoj postupak. Ukoliko naše suprotstavljanje nadređenom, recimo, može dovesti do šikaniranja na radnom mestu sa kojim nećemo imati snage da se nosimo, bolje je prećutati. Ipak, ukoliko smo u situaciji u kojoj postoji hronično nezadovoljstvo položajem na poslu, svakako bi bilo dobro da tragamo za strateškim rešenjem koje će popraviti našu poziciju jer ćutati i trpeti je kombinacija koja nam neće doneti puno koristi, naprotiv.

Šta nas sprečava da se ponašamo asertivno?

Naše ponašanje velikim je delom određeno imaginarnim pravilima i uverenjima koja smo usvojili tokom života o tome šta smemo ili ne smemo da radimo, kako drugi ljudi treba da se ponašaju prema nama i sl. Kod polaznika asertivnog treninga, često uočim sledeća uverenja: nepristojno je odbiti nekoga; ako odbijem to znači da sam sebična osoba; drugi ljudi treba da su uviđajni prema meni i da pretpostave kako ću se ja osećati; nema smisla da izrazim svoje mišljenje, ionako neću ništa promeniti; ako mu se suprotstavim, manje će me voleti; ako mu se suprotstavim, razočaraće se u mene; ako sam ja njemu učinila uslugu onda i on meni treba da uzvrati kad je meni važno; sa ljudima možeš samo đonom, lepa reč ne pomaže… Ovakav način razmišljanja kao posledicu ima to da kako god da reagujemo, neko će trpeti, izvući „deblji kraj“, biti pogrešno shvaćen, povređen – jedna strana u komunikaciji ili obe. Ponašanja koja su proizvod ovakvih uverenja su pasivna, agresivna ili pasivno-agresivna.

Najveće prepreke da se ponašamo asertivno, slobodno i odgovorno, zapravo su u nama samima. Veliko je olakšanje kada polaznici grupe osveste da su mnoga od tih pravila nametnuta spolja, ne nužno deo ličnog sistema uverenja; proizvod preteranih zahteva prema sebi, drugima ili životu; zasnovana na pretpostavkama koje se mogu preispitivati i menjati; zasnovana na greškama u mišljenju i sl. Važan segment treninga asertivnosti jeste osvešćivanje unutrašnjih barijera koje nas sprečavaju da se ponašamo asertivno, a potom i usvajanje jednog fleksibilnijeg sistema uverenja i načina razmišljanja tj. okvira za procenjivanje sopstvenog i tuđeg ponašanja. U tom smislu, od velike su pomoći tehnike iz kognitivnih terapija, pre svega predstavljanje ABC modela nastanka emocija iz REBT – a koji polaznicima pruža mogućnost da shvate spregu situacija – moja subjektivna interpretacija (proces obrade informacija) – emocija (i ponašanje).

Neizostavni deo za razumevanje asertivnosti jeste pojam asertivnih prava. Pravo u ovom kontekstu bi se moglo definisati kao dozvola, sloboda da preispitamo neko životno pravilo koje nas sputava ili nam šteti, sloboda da mu se suprotstavimo i da ga promenimo. Ljude je često potrebno prvo osvestiti, a potom i podsećati da imaju pravo da pogreše; da kažu: „Ne” ili „Ne želim”; da se ne dopadnu nekome; da se usprotive kada im nešto smeta; a pre svega da imaju pravo da samostalno donose odluke i prihvataju odgovornost za njih. Kada osveste da imaju ova prava, polaznici treninga ubrzo osveste da i drugi ljudi imaju ista ta prava što je prvi korak u proširivanju svojih vidika kao preduslovu za dalje usvajanje asertivnih veština. Evaluacija treninga pokazuje da je polaznicima susret koji obrađuje temu asertivnih prava jedan od najznačajnijih (ako ne i najznačajniji). Zanimljiv je feed back koji sam kao trenerica dobila od nekoliko polaznika koji su još ranije završili trening kako i dalje na vidnim mestima (frižider, ekran kompjutera i sl.) čuvaju kartice sa pravima koje sam im kroz vežbu simbolično dala. To samo pokazuje značajnost priče o pravima, ali i značajnost podsećanja na prava koja imamo.

Pročitajte još:

Asertivnost i asertivni trening 2. deo
Life coaching
Moć pozitivnog mišljenja – samoispunjujuće proročanstvo

____________________________________

Literatura:

Beck, A. T. (1976). Cognitive Therapy and the Emotional Disorders.New York: New American Library.

Ellis, A., Dryden, W. (1997). The Practice of Rational Emotive Behavior Therapy.New York: Springer Publishing Company, Inc.

Lange, A. J., Jakobowski, P. (1976). Responsible assertive behavior: cognitive/behavioral procedures for trainers.Champaign: Research Press.

Paterson, R. J. (2000). The Assertiveness Workbook: How to Express Your Ideas and Stand Up for Yourself at Work and in Relationships.Oakland: New Harbinger Publications, Inc.

Smith, M. (1988). When I say No, I feel guilty: How to cope – using the skills of systematic assertive therapy.New York: Bantam books.

Tovilović, S. (2005). Asertivni trening: efekti tretmana, održivost promena i udeo terapeuta u terapijskom ishodu. Psihologija, 38(1), 35-54.

Tovilović, S., Krstić, T. Radna sveska za učesnike iskustvene grupe za trening asertivnosti.