Asertivnost i asertivni trening 2. deo

Ako niste, pročitajte 1. deo.

Koji su benefiti asertivnog ponašanja?

Često čujem od polaznika treninga sledeću rečenicu: Šta vredi što sam ja asertivan kad onaj drugi (s kim komunicira) nije. Ono što je jedna od najvažnijih lekcija asertivnosti, a to potvrđuju i reakcije polaznika, je kada im „klikne“ da se mi ponašamo asertivno zbog sebe, a ne zbog toga kako će druga osoba reagovati. To je zapravo lekcija o preuzimanju odgovornosti. Preuzeti odgovornosti znači priznati da su naša ponašanja naš izbor – preuzimajući odgovornost za sopstveno ponašanje dajemo sebi slobodu izbora. To je moja odluka i ja stojim iza toga, šta god da se posle desilo (neću reći puj pik ne važi, ili drugi je kriv za to ako je posledica neka koja mi se ne dopada). Prihvatanje posledice znači da prepoznajemo da i drugi imaju pravo da odreaguju kako žele i kako im odgovara, a ne kako bismo mi želeli. Na primer, ako mi nešto tražimo od drugih, oni imaju pravo da nas odbiju; ako mi nekoga odbijemo (kažemo ne), taj neko može da se razočara u nas, a i ne mora (ima pravo da reaguje po svom nahođenju i svojoj logici, ne po našoj).

Tu dolazi do izražaja deo o uvažavanju drugog jer kako je OK to što sam se ja založio za sebe, tako je OK i da se drugome ne svidi moja reakcija. Polaznicima se šalje poruka da oni mogu imati kontrolu samo nad svojim ponašanjem, a ne i nad ponašanjem drugih ljudi. Ovo je naročito značajan uvid za one koji ne razlikuju u potpunosti asertivno i agresivno, recimo oni koji nemaju problem da se založe za sebe, sigurni su u komunikaciji, ali su skloni etiketiranju, vrednovanju, optuživanju svih koji im protivreče i koji se ne ponašaju po njihovim merilima.

Ali onda, koja je korist od asertivnog reagovanja?, pitaju se polaznici. Što da se blamiram ako me drugi može odbiti ili iskritikovati? Kao prvo, ako tražimo nešto, veće su šanse da to i dobijemo nego da se spontano desi ono što potajno priželjkujemo. Drugo, u mnogim slučajevima, skratićemo vreme neizvesnosti i gubljenja energije. Konačno, ako nas neko odbije, znamo na čemu smo i idemo dalje. Recimo, ako tražimo od ukućana/cimera da napravimo podelu zaduženja oko kućnih obaveza i time rasteretimo svoj udeo u tome, veće su šanse da ćemo to ostvariti nego da pasivno čekamo da ukućani sami shvate (da nam čitaju misli) kako nije fer da samo mi brinemo oko kućnih obaveza. Pritom, ukoliko ovo pasivno stanje dugo traje, velike su šanse da ćemo početi da razvijamo nezadovoljstvo, frustriranost, ljutnju i bes, a zatim i agresivno ili pasivno-agresivno ponašanje prema ukućanima. Ne kaže se „džabe“ ko pita ne skita.

U nekim drugim situacijama, samo reagovanje, nesputavanje sebe u izražavanju mišljenja ili osećanja, je benefit. Verovatno se svima u životu desilo da su u određenoj prilici želeli nešto da kažu, recimo na predavanju, na sastanku, u društvu, ili da izraze naklonost i sviđanje prema drugoj osobi, ali nisu odreagovali. Uglavnom nakon toga sledi doživljaj nelagode i neadekvatnosti usled prebacivanja sebi Zašto nisam ništa rekao/la?! Takođe, u partnerskim odnosima, ukoliko primetimo promenu u ponašanju partnera, ukoliko osetimo da nam, recimo, poklanja manje pažnje nego ranije, da drugačije reaguje, da radi nešto što nam ne prija, povređuje nas – što više odlažemo razgovor o svojim zapažanjima i suočavanje iz straha šta bismo mogli čuti, rastu uznemirenost, neraspoloženje, rasejanost što, pored tipičnog pasivnog odgovora, može eskalirati u afektivnu agresivnu reakciju ili u pasivno-agresivno igranje igara (koje na kraju uvek nekoga povredi).

Kada strah da pitamo, da se slobodno izrazimo, da se zauzmemo za sebe ili da rešavamo probleme predstavljaju dominantan obrazac ponašanja, to neminovno vodi ka padu samopouzdanja i samopoštovanja osobe, do smanjenja kvaliteta života, a u nekim slučajevima i do razvoja ozbiljnijih anksioznih i depresivnih simptoma. Upravo stoga, voditelj/ka treninga konstantno šalje poruku da suština asertivnosti nije utilitaristička tj. da dobijemo to što hoćemo već je to sloboda da reagujemo i da se izrazimo, ali i da negujemo fer odnose sa drugim ljudima.

Asertivni trening kao sredstvo ličnog rasta i razvoja

Prethodna poglavlja daju uvid u razumevanje samog pojma asertivnosti i delimično o osnovnim procedurama tokom treninga asertivnosti. Pre svega se tu misli na podučavanje polaznika da prepoznaju različite stilove u komunikaciji kod sebe i kod drugih, s akcentom da dobro razumeju šta asertivnost jeste a šta nije. Takođe, značajan aspekt treninga jeste da pomogne polaznicima da prevaziđu unutrašnje barijere koje ih sputavaju da se ponašaju asertivno kroz učenje o asertivnim pravima i kroz redukovanje kognitivnih i afektivnih prepreka (preterani zahtevi prema sebi i drugima, greške u mišljenju, snažne i sputavajuće emocionalne reakcije).

Konačno, tokom treninga polaznici razvijaju konkretne veštine: kako je najbolje da formulišu verbalnu poruku; kako da usklade verbalni i neverbalni nivo poruke; kako da prepoznaju manipulaciju, a kako da odgovore na nju; kako da asertivno upute kritiku, a kako da asertivno prime kritiku; kako da upute i prime pohvalu; kako da koriste veštine asertivnosti u konfliktnim situacijama.

Trening se najčešće izvodi u formi grupnog rada kroz program sastavljen od 8 susreta koji se održavaju jednom nedeljno. Svaki susret obrađuje određenu temu. Susreti su organizovani po radioničarskom principu i u njihovom sprovođenju stavlja se akcenat na interaktivnost i praktični rad. I pored toga što je dinamika susreta jednom nedeljno dobra zbog toga što polaznici postepeno usvajaju nove informacije i veštine, imaju priliku da vežbaju i sl., pod određenim okolnostima edukacija se može organizovati i na drugačiji način, kroz formu dvodnevnih seminara ili skraćenog broja susreta. Razvoj asertivnih veština može da se praktikuje i kroz individualni rad.

Iako proizašao iz iskustva kliničke prakse, asertivni trening je namenjen svima koji žele da rade na svom ličnom rastu i razvoju. Polaznicima se nudi drugačiji način sagledavanja stvari od onog na koji su navikli, kao i konkretne tehnike uz pomoć kojih mogu da unaprede svoje komunikacijske veštine. Evaluaciona studija grupnog treninga asertivnosti sprovedena kod nas (Tovilović, 2005) saglasna je sa rezultatima drugih studija koje dosledno demonstriraju terapijski efekat tretmana na ponašajnom nivou – redukovanje stepena teškoće da se uputi kritičko mišljenje, bolji prijem kritike i razvijanje potencijala za verbalno samoizražavanje. Pored toga, domaća studija ustanovila je terapijski efekat koji prevazilazi ponašajni nivo, u domenu povećanja stepena opšte asertivnosti, redukovanja stepena socijalne anksioznosti i poboljšanja samopoštovanja kod polaznika. Studijom je takođe ustanovljen značajan udeo trenera na efekte tretmana, pre svega na ponašajnom nivou.

Pročitajte još:

Asertivnost i asertivni trening 1. deo
Life coaching
Moć pozitivnog mišljenja – samoispunjujuće proročanstvo

____________________________________

Literatura:

Beck, A. T. (1976). Cognitive Therapy and the Emotional Disorders.New York: New American Library.

Ellis, A., Dryden, W. (1997). The Practice of Rational Emotive Behavior Therapy.New York: Springer Publishing Company, Inc.

Lange, A. J., Jakobowski, P. (1976). Responsible assertive behavior: cognitive/behavioral procedures for trainers.Champaign: Research Press.

Paterson, R. J. (2000). The Assertiveness Workbook: How to Express Your Ideas and Stand Up for Yourself at Work and in Relationships.Oakland: New Harbinger Publications, Inc.

Smith, M. (1988). When I say No, I feel guilty: How to cope – using the skills of systematic assertive therapy.New York: Bantam books.

Tovilović, S. (2005). Asertivni trening: efekti tretmana, održivost promena i udeo terapeuta u terapijskom ishodu. Psihologija, 38(1), 35-54.

Tovilović, S., Krstić, T. Radna sveska za učesnike iskustvene grupe za trening asertivnosti.