Biti sebi dobar

Svako ima svoj način na koji tretira sebe. Ako se upustimo u malo istraživanje samo u svom okruženju, doći ćemo do zaključka da način samotretmana ne zavisi od toga koliko je neko obrazovan, uspešan, moćan, lep, zgodan… Samotretman zapravo je najviše povezan sa tim koliko osoba prihvata sebe.
Šta to znači?

Svako od nas ima unutrašnji dijalog koji se svakodnevno odvija u vezi sa različitim pitanjima iz našeg života. Taj unutrašnji dijalog može biti prijateljski, negujuć, ali i glas oštrog kritičara koji u svemu što se dešava pronalazi samo negativne stvari, istovremeno otpisujući ikakvu ličnu vrednost pojedinca. To veoma lako možemo identifikovati ako u toku tog unutrašnjeg dijaloga na trenutak napravimo distancu u odnosu na njega, zastanemo i oslušnemo njegov sadržaj.

Ako su sadržaj unutrašnjeg dijaloga poruke tipa: „Opet nisi uspeo, nesposoban si.“, „Ti si bezvredan/na, potrudi se više.“, „Glup/a si, ništa ne umeš“, „Ne možeš sam/a“, to ukazuje na odnos koji je veoma loš, može se reći toksičan. Kada je odnos toksičan, on osobu truje iznutra, uništava sve dobre i zdrave strane njene ličnosti.

Poruke koje su sadržaj pomenutog dijaloga predstavljaju glas našeg „unutrašnjeg roditelja“.
Ovaj deo naše ličnosti nastao je kroz proces odrastanja na osnovu toga kako su nas roditelji ili važni drugi tretirali, šta su nam govorili ili kako su se ponašali. Zbog toga i nije iznenađenje ako taj unutrašnji glas podseti na neku bitnu figuru iz naše prošlosti jer način na koji su nas tada tretirali važni drugi, mi danas tretiramo sebe.

Ukoliko smo sve vreme imali osećaj da nas nisu prihvatili ili da su samo uslovno uzimali to koliko vredimo, tipa „Ako si najbolji đak u razredu, onda vrediš.“ ili “Kada završiš fakultet, postaješ čovek“, u odraslom dobu takav samotretman ćemo i dalje primenjivati. Uvek ćemo imati osećaj da nije dovoljno dobro, vredno, uspešno..
Pošto kao dete, osoba nije mogla imati kritički odnos prema svojim roditeljima, te je njihov tretman praktično samo „nasledila“ i prebacila ga u „samotretman“, ona sa njim nastavlja i dalje. Vremenom, ona može osećati intenzivno nepoštovanje prema sebi, iz koga će proizaći još veći kritički odnos i otpisivanje vlastite vrednosti.
Sa druge strane, kada osoba odraste može zaključiti i da dotadašnjim samotretmanom nije zadovoljna. Pozitivnim mislima, međutim, ona ne može mnogo toga promeniti. Kada se negativne misli guše pozitivnim, taj unutrašnji konflikt se pojačava i na kraju te negativne misli ponovo zauzimaju, sada još veći prostor za sebe.

Razvijanje novog odnosa prema sebi, zahteva ozbiljan terapijski rad. Svi ovi mehanizmi deluju na podsvesnom nivou i automatizovani su. Kako bi se promenili, potrebno ih je osvestiti, shvatiti odakle dolaze, napraviti distancu u odnosu na njih, preoblikovati i učiniti ih zadovoljavajućim i dobronamernim za sebe, uvežbavati ih i usvojiti kao naviku koja je automatizovana. Kada se novi, negujući roditeljski odnos prema sebi razvije, saosećanje, briga i ljubav prema sebi postaju deo lične strukture pojedinca iz koje proizilazi samoprihvatajući, lepši i negujući odnos prema sebi kao vrednom ljudskom biću, čija vrednost nije uslovljena okolnostima, situacijom u kojoj se nađemo ili odnosom drugih prema nama.

Jelena Dragičević Berat, MA, master psiholog, TA psihoterapeut, školski psiholog i asertivni trener sa višegodišnjim iskustvom u savetovanju i psihoterapiji dece, adolescenata i odraslih osoba. U radu koristi integrativni pristup kombinovanjem metoda iz različitih psihoterapijskih modaliteta. Smatra da podrška, negujući pristup i davanje dozvola tokom psihoterapijskog rada podstiču razvoj odraslih potencijala svake osobe neophodnih za postizanje ciljeva.

Pročitajte još:

Da li briga može sprečiti negativan ishod dogadjaja?
Potiskivanje emocija – korak ka razvoju bolesti
Kada veza nije funkcionalna?
Kako smo napravili svoj životni plan?