Bulimija i seksualna trauma

U svom radu sa devojkama koje pate od nekog oblika poremećaja ishrane primetila sam da se često iza toga krije neka rana trauma. Čak se vrlo retko dešava da devojka ima ozbiljne simptome nekog poremećaja ishrane, sa visokim stepenom destruktivnosti prema sopstvenom telu, a da je imala normalno i zdravo odrastanje.

Važno je istaći da trauma nema nužno za posledicu poremećaj ishrane niti su sve devojke koje pate od nekog oblika poremećaja ishrane preživele traumu. Mediji su mogli biti sasvim dovoljni. Ipak, neka istraživanja (Hastings i Kern, 1994) pokazuju da, konkretno, postoji značajna povezanost između bulimije i prethodno preživljene seksualne traume. Kada se sagleda psihološko stanje devojke obolele od bulimije i devojke žrtve seksualnog ataka, ova veza postaje jasnija.

Seksualni napad, bilo da je u pitanju incest ili silovanje, za posledicu ima osećanje stida i poniženosti. Ovo nije toliko uobičajeno za druge vidove traume. Silovanje je zločin koji je po svojoj prirodi smišljen da žrtvu ponizi i uspostavi najveći mogući stepen kontrole nad njom. Kod incesta, gde je seks iznuđen od strane poznate osobe i to najčešće osobe koju žrtva voli, osećanja krivice i stida mogu biti još izraženija. Kod incesta ponekad sećanje na sopstvene reakcije u trenutku događanja kasnije može da bude izvor osećanja srama i krivice. Osećanje stida je ono što bulimiju odvaja od anoreksije. Devojke obolele od anoreksije najčešće ne osećaju stid, već ponos, makar u početku bolesti, dok je stid pratilac bulimije od početka do kraja. Devojka oseća stid zbog činjenice da ima bulimiju, a posebno zbog načina na koji održava težinu (povraćanje, laksativi, klistir), kao i zbog redovnih gubitaka kontrole, kada pojede velike količine hrane koju posle povrati. U članku PTSD and Eating Disorders, objavljenom u časopisu Psychology Today, autorka Judy Scheel navodi snažan primer povezanosti posttraumatskih osećanja sa istim osećanjima kod bulimije. U primeru koji ona navodi, devojka je na zabavi primetila da je neki muškarac gleda. Na isti način, sa željom, bi je gledao i njen otac kad je bila mala, kada bi želeo da od nje iznudi seks. U tom trenutku, dok ju je muškarac na zabavi gledao, ona je osetila stid usmeren ka sopstvenom telu. Osetila je gađenje prema svom fizičkom izgledu, smatrajući da je i taj muškarac gleda sa gađenjem jer je debela. Kao i uvek što bi radila u sličnim situacijama, ona je tada otišla kući, prejela se i zatim povratila.

Devojka koja je doživela incest ili je bila silovana, preživela je situaciju u kojoj je bila na različite načine nadjačana i gde nije imala kontrolu. Ovo je veoma jasno kod silovanja, dok je kod incesta koji nije uključivao upotrebu fizičke sile šteta načinjena na polju poverenja, jer je odrasla osoba iskoristila detetovo nerazumevanje situacije. U oba slučaja osoba nije imala kontrolu nad dešavanjem oko nje. Ako se osvrnemo na poremećaje ishrane, kod svakog oblika imamo jasnu potrebu za uspostavljanjem kontrole (nad oblikom tela, težinom, apetitom, količinom unete hrane). U periodima kada je devojka anorektična (poremećaj ishrane retko ostaje sve vreme u samo jednom obliku!) ona ima suviše jaku moć nad svojim telom, dok u periodima bulimije i prejedanja ona povremeno naglo gubi kontrolu. Potreba za kontrolom i epizoda gubitka kontrole ovde bi mogla bi biti nesvesni pokušaj ispravljanja traumatske situacije gde devojka nije imala kontrolu uopšte.

Povraćanje, dakle, može biti vid čišćenja, iskupljivanja za prethodno ponašanje, ali i vid kažnjavanja sebe. Osoba se vraća u situaciju traume, ali ovaj put postajući istovremeno i žrtva i počinitelj. Ona vrši jasan vid nasilja nad sopstvenim telom (povraćanje, guranje predmeta u grlo kako bi se izazvako povraćanje, izgladnjavanje, čišćenje creva laksativima i klistirom, iscrpljivanje fizičkim vežbama, epizodama prejedanja gde može da pojede i do 10 000 cal po epizodi), a u isto vreme ona je i žrtva svega toga. Svaki vid ovako nasilnog odnosa prema sopstvenom telu je iscrpljujući. Devojka je nakon toga jako umorna. Ponekad je tolika količina nasilja prema sebi neophodna da bi se kod nje probudio deo nje koji je negujući i koji ne želi da umre. Kada vidi sebe takvu, devojka može da oseti sažaljenje prema sebi i tugu zbog bola koji sebi pričinjava. Na kratko zatim ona dozvoljava tom delu sebe da je pazi.

Poremećaj ishrane je čest, učinkovit, ali veoma opasan način da devojka sebe, okolinu, a ponekad i terapeuta povede u pogrešnom pravcu, dalje od bavljenja prvobitnom traumom. Poremećaj ishrane traži sve vreme koje osoba ima, ostavljajući veoma malo prostora da se misli na bilo šta drugo. Preokupiranost traumom postaje preokupiranost hranom i ako se ne radi i na prvobitnom uzroku problema, rad na bulimiji će ostati na nivou rada na simptomu.

Pročitajte još:

Bulimija – telo koje traži moć
Anoreksija i osećaj gladi
Zašto anoreksija nastaje rano, a bulimija je „bolest studentkinja“?