Kako ukrotiti anksioznost u 10 slika?
Anksioznost je normalno osećati u značajnim situacijama koje smatramo teškim ili pretećim. Najčešće nismo sigurni da li možemo da rešimo tu situaciju, imamo doživljaj da nećemo moći da se zaštitimo od opasnosti ili da ćemo teško podneti njene posledice. Tada nastaje neprijatna strepnja i strašljivo iščekivanje da će se nešto loše desiti. A, šta se sve loše može desiti, zavisi isključivo od naše maštovitosti.
Danka Đukanović je master psiholog, psihoterapeut u edukaciji sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa različitim grupama. Voditelj je psiho-kreativnih radionica koje su namenjene psihološkom osnaživanju i razvoju ličnih potencijala dece, mladih i odraslih. Zajedno sa osobama sa kojima radi kroz poverljiv, otvoren i iskren razgovor dolazi do rešenja. Smatra da se dijalog javlja iz susreta dve autentične osobe koji vodi do kontakta, a on dalje do promene.
Pročitajte još:
Da li je stres uvek loš?
Autogeni trening-naša šansa za nadmoć nad stresom
Da li briga može sprečiti negativan ishod dogadjaja?
Postoje ljudi koji sagledavaju uglavnom pozitivne aspekte događaja. Međutim, većina je sklona tome da svaku situaciju vidi kao potencijalno negativnu, onu koja će se na kraju završiti nepovoljnim ishodom.
Tako oni vreme uglavnom provode razmišljajući o tome da će se dogoditi nešto loše sa čim oni nemaju kapaciteta da se izbore. …nastavak.
Socijalna anksioznost u vreme praznika
Socijalna anksioznost je vrsta psihološkog problema iz domena anksioznog spektra o kome se danas, pored napada panike najviše priča. Ona obuhata intenzivne strahove od bliskosti, prihvaćenosti, kontakta sa ljudima, javnog nastupa. Često se manifestuje kao teškoća izvođenja bilo kakve aktivnosti pred drugim ljudima (jedenje, pijenje), a osnova se nalazi u negativnom strahu od evaluacije.
Ključna uverenja kod osoba sa problemom socijalne anksioznosti su …nastavak.
Anksioznost kao egzistencijalno stanje
Danas sve češće čujemo da neko pati od anksioznih poremećaja. Međutim, šta je to uopšte i kako se mogu razumeti te vrste poremećaja? Anksioznost je, pre svega, jedan arbitraran naziv za raznolika stanja. Neko to stanje može da opiše kao stanje konstantne uznemirenosti, stanje u kome se konstantno oseća preplavljen stresom, dok neko drugi to stanje može da opiše kao situacioni strah od određenih ishoda. Anksioznost je naziv za više različitih simptoma i stoga se i terapijski proces razlikuje u zavisnosti od samog klijenta.
U slučaju situacione anksioznosti, anksioznost je najčešće povezana sa …nastavak.
Panični napad – kad srce zalupa iz čista mira
Svima nama je dobro poznato kako izgleda kada se nečega jako uplašimo: srce odjednom počinje brzo da lupa, znojimo se, osećamo da nam telo drhti… Ali šta kada iznenada, dok opušteno gledamo TV, ležimo u krevetu i čekamo da zaspimo ili se mirno vozimo automobilom, neočekivano osetimo iste simptome? A nigde u blizini nema ni psa koji nas juri, ni nadolazećeg kamiona, ni loše vesti, ni ničega sa čime bismo mogli povezati tu reakciju našeg tela?
Izvor: Promind.nl
Većina ljudi koji nisu iskusili ovo neprijatno stanje veruje da je napad panike samo burna reakcija na neki zastrašujući događaj. Kada neko veoma emotivno reaguje nakon što je čuo neku lošu vest ili video neku uznemirujuću scenu, oni će reći da je taj imao „napad panike“. To nije bio napad panike. To je bila samo jaka emotivna reakcija na konkretan događaj. Upravo je nedostatak očiglednog okidača, izostajanje događaja sa kojim ga možemo povezati, glavna karakteristika paničnih napada.
Kako panični napad izgleda? Evo nekih njegovih karakteristika:
– napad počinje iznenada, najčešće u trenutku dok nismo fizički aktivni (ležimo, gledamo TV, čitamo…)
– srce počinje da lupa veoma brzo
– imamo osećaj stezanja u grudima
– znojimo se
– telo počinje da drhti, naročito može da bude snažno i nekontrolisano drhtanje nogu i ruku
– srce lupa nepravilno, sa preskakanjima (palpitacije)
– imamo osećaj da gubimo dah
– izgleda nam kao da ćemo se onesvestiti: gubimo vazduh, osećamo trnjenje u rukama, vrti nam se u glavi, osećamo opštu slabost, a posebno slabost u nogama. Osećaj KAO DA ćemo se onesvestiti je veoma čest pratilac paničnog napada. Ali pravo padanje u nesvest za vreme paničnog napada je gotovo nemoguće. Pada se u nesvest kada krvni pritisak iznenada padne, a za vreme paničnog napada dešava se upravo suprotno.
– dišemo veoma brzo i plitko. Ovo se zove hiperventilacija. Kada ovako dišemo (hiperventiliramo) mi izdišemo previše ugljen-dioksida, što za posledicu ima sužavanje krvnih sudova, uključujući i one ka mozgu, što dalje za posledicu ima osećaj vrtoglavice, slabosti, osećaj kao da ćemo se onesvestiti itd. Zbog toga se onome ko hiperventilira u filmovima uvek daje papirna vreća da diše u nju. Kada dišemo u papirnu vreću, mi udišemo isti vazduh koji smo izdahnuli, a koji je pun ugljen-dioksida koji nam je potreban i na taj način se puls snižava i disanje smiruje.
– Javlja se intenzivan strah od gubitka kontrole, strah od ludila i strah od smrti. Kada prvi put čovek doživi panični napad, to iskustvo je toliko zastrašujuće i nepoznato da se uvek javlja bar jedan od sledećih strahova: da ću da poludim, da ću da izgubim kontrolu i da ću da umrem. Pošto su simptomi veoma slični simptomima srčanog udara (trnjenje u ruci, nepravilan rad srca, iznenadni snažan strah itd) najčešće se plašimo da ćemo umreti. Strah od gubitka kontrole i ludila se javlja zbog toga što su nam ti simptomi toliko poznati iz normalnih životnih situacija, kada se nečega konkretnog uplašimo, ali sada ne postoji ništa za šta možemo da vežemo te svoje reakcije. Uplašili smo se jako, a ne znamo zbog čega. Osećaj je sličan kao kada bismo se iznenada počeli smejati, a da ne znamo zašto. Zato, ako ne znamo šta je panični napad, možemo poverovati da više ne kontrolišemo svoje postupke i svoje reakcije i da samim tim možemo svašta da uradimo.
Do paničnih napada dolazi nakon dužih perioda psihičke napetosti, kada smo dugo zabrinuti, ljudi, uplašeni itd. Naš praistorijski mozak ne poznaje brige kao što su neplaćeni računi, naporna tazbina, svađe sa mužem i sl. Za naš mozak, koji je napravljen da nam obezbedi da fizički preživimo, svaka naša briga je znak da nam je život u neposrednoj opasnosti (da nas juri lav). Mozak radi najbolje što može za situaciju kad nas juri lav: šalje krv u mišiće nogu i ruku koji će morati da rade kao ludi ako hoćemo da preživimo. Svi simptomi koje mi osećamo (gubitak daha, lupanje srca itd) su upravo posledica toga. Tu nastaje problem. Telo se spremilo da beži od lava, a lava nema. Zbog toga se panični napadi dešavaju dok smo mirni, a skoro nikada kada smo fizički aktivni. Kada smo mirni, adrenalin nema gde da se potroši. Panični napad će zbog toga brže proći ako uzmemo nešto da radimo. Koliko god da je neprijatan i koliko god da imamo osećaj da traje beskrajno, panični napad uglavnom ne traje duže od pola sata. Ako svoj mozak i telo uposlimo nekom aktivnošću, proći će brže. Ali će svakako proći.
Panični napad je sam po sebi zastrašujuće i intenzivno iskustvo, ali ono što dodatno otežava su naši strahovi i uverenja kojima ga nadopunjujemo. Naš strah od toga šta to znači (da li umiremo, da li će nam se to desiti ponovo i to negde gde verujemo da bismo se nekako mogli izblamirati ili dovesti u opasnost nekoga itd) pojačava neprijatnost koju doživljavamo za vreme paničnog napada. Većina paničnih napada bi bile izolovane epizode, desile bi se jednom i nikada više. Ali strahovi koje mi osećamo u vezi sa paničnim napadom često su odgovorni za to što se panični napad ponovo javlja. Na primer, ako verujemo da je panični napad znak da sa našim srcem nešto nije u redu, to će doprineti povećanju straha (setimo se da naš praistorijski mozak ne razlikuje nerealne od realnih strahova) i samim tim uvećati šansu da nam se napad ponovo javi. Ali ako nas, na primer, lekar dovoljno ubedljivo razuveri da je u pitanju ovo neprijatno ali bezopasno stanje, a ne neka bolest srca, tada je mnogo manja verovatnoća da nam se panični napad ponovi.
Kada shvatimo da je panični napad normalna i logična reakcija organizma na produženu napetost, da od toga nećemo poludeti, niti umreti, kada razumemo zašto se i kako javlja, i napadi će se smanjiti. Ipak, nekad je potrebno vreme da u ono što znamo na intelektualnom nivou, poverujemo i na emotivnom nivou, „iz utrobe“.
I, naravno, potrebno je da poradimo na onome što izaziva tu produženu napetost zbog koje su se panični napadi prvobitno i počeli javljati.
Pročitajte još:
Ako odem kod lekara, naći će mi nešto
Paraliza sna
Kompleksna traumatska reakcija
Zašto ljudi vole da sebi kvare sreću
Da li Vam se nekad desilo, kao i nama, ostalim smrtnicima, da kada Vam konačno dobro krene u životu, dobijete dobar posao, zaljubite se i ostale lijepe stvari počnu da Vam se dešavaju, pomislite „Hmm, ovo je predobro da bi bilo istinito, i da bi se događalo baš meni, dakle očekujem svaki tren da nešto pođe do đavola“? I onda tako prolaze dani, a Vi živite u beskonačnom strahu od nekog oblika ispoljavanja Marfijevog zakona, dok ta velika sreća u kojoj biste trebali da uživate, nekako… prolazi kroz Vaše prste, i kao da je nikad nije ni bilo.
Zašto je to tako? Zašto su ljudi skloni da uništavaju sebi živote, prave probleme tamo gdje ih nema? Ako uzmemo u obzir da je osnovni cilj kome svi ljudi …nastavak.
Kako prevazići hroničnu brigu…?
Prirodno je da brinete. Ljudi brinu zbog nečega što su možda pogrešno uradili ili još češće, zbog opasnosti koja bi mogla da im se dogodi. Brigom izražavate da vam je stalo do sebe, svoje budućnosti, okoline u kojoj živite, posla, dece, braka, prijatelja… do svih važnih aspekata života… Sama mogućnost da naše vrednosti mogu biti ugrožene, povod su za brižne misli. Medjutim, hronična zabrinutost psihički iscrpljuje i osiromašuje život. Važno je praviti razliku između zdrave zabrinutosti i nezdrave, preterane brige.
U komplikovanom svetu u kome živimo postoji niz opasnosti, a zdrava briga omogućava da te opasnosti predvidimo i da se za njih pripremimo. Prema tome, zdrava zabrinutost povećava našu spremnost da zaštitimo ono do čega nam je stalo, nalazeći rešenje za probleme. Takva vrsta zabrinutosti, vezana je za konkretnu situaciju, omogućava realno sagledavanje potencijalnih nevolja, mobiliše energiju i daje jasniji uvid u načine na koje bi nevolje mogli da predupredimo ili …nastavak.
Anksioznost i panični poremećaj
„Neobjašnjiv osećaj da smo u opasnosti“
Sigurnost je veoma važan motiv. 
I pored toga što težimo da povećamo stepen predvidljivosti okruženja u kome živimo, svesni smo da apsolutne garancije sigurnosti ne postoje. Zdravo prilagođavanje podrazumeva sposobnost da tolerišemo izvestan stepen neizvesnosti i anksioznosti koje ta neizvesnost nosi. Trenuci potpune relaksiranosti su retki i nisu svojstveni uobičajenom životnom ritmu. Anksioznost (strepnja, teskoba) se, javlja kao odgovor osobe na promenljivost i neizvesnost, koja je u osnovi životnih teškoća. Neizvesnost je praćena očekivanjem da se može desiti nešto opasno, pri čemu osoba procenjuje da za „to nešto“ nije spremna ili sposobna. Što je veća procenjena vrednost ugroženog aspekta egzistencije, anksioznost je veća. U strahu od opasnosti koje joj prete, anksiozna osoba umanjuje kvalitet sopstvenog života.
Anksiozost je deo normalnog repertoara ljudskog ponašanja, ali produženo ostajanje u stanju anksioznosti nije najoptimalniji način za rešavanje problema. Efikasnija motivacija je ona koja proističe iz zainteresovanosti za sopstvenu dobrobit. …nastavak.