Živeti svoj život
Kada kažemo „živeti svoj život“ jedna od prvih asocijacija može biti neka od onih koje smo svi nebrojeno puta u životu čuli: „gledati svoja posla“, „U se i u svoje kljuse“… Medjutim, osnovna ideja ovakvog naslova je življenje života na autentičan način, tj. na svoj način, oslobođeni svih ličnih iskrivljenih očekivanja, kao i onih koja drugi ljudi postavljaju.
Ukoliko se život živi na način koji nije „izvorno naš“ , po unapred skrojenom scenariju, u kome iako smo glavni glumci, vremenom sebe sve više ograničavamo, propuštamo prilike koje mogu doprineti ličnom rastu i razvoju svakog pojedinca. Mada se čini da je tako bolje, zapravo, mi tako zatvaramo vrata svim novim mogućnostima koje pomeraju granice i vode ka većem zadovoljstvu životom. …nastavak.
Biti sebi dobar
Svako ima svoj način na koji tretira sebe. Ako se upustimo u malo istraživanje samo u svom okruženju, doći ćemo do zaključka da način samotretmana ne zavisi od toga koliko je neko obrazovan, uspešan, moćan, lep, zgodan… Samotretman zapravo je najviše povezan sa tim koliko osoba prihvata sebe.
Šta to znači?
Svako od nas ima unutrašnji dijalog koji se svakodnevno odvija u vezi sa različitim pitanjima iz našeg života. Taj unutrašnji dijalog …nastavak.
Strah od bliskosti: „Kad vidiš da će da te ostavi, ostavi ti njega prva“
Postoji nekoliko načina na koje struktuiramo, osmišljavamo vreme koje provodimo kada smo u društvu drugih ljudi. To su:
Povlačenje. To je situacija kada smo fizički prisutni u nekom društvu, ali ne pričamo ni sa kim, zamišljeno gledamo kroz prozor, pretražujemo nešto na svom mobilnom telefonu itd. Iako se nalazimo među ljudima, mi sa njima ne komuniciramo već smo se povukli u svoj unutrašnji svet. …nastavak.
Kako smo napravili svoj životni plan?
Kada ste doneli odluku da živite baš takav život kakav živite sada?
Možda smatrate da je to jednostavno bila sudbina i da u toj odluci vi i niste imali nikakvog uticaja.
Ukoliko pripadate ovoj grupi ljudi spadate u ekstrem koji veruje da je životni put svakog pojedinca unapred određen od strane neke više sile, božanstva i da vi taj put samo treba da sledite pri tom otpisujući sve odrasle sposobnosti koje imate na raspolaganju i ne dozvoljavajući sebi slobodu izbora koju imaju ljudi koji smatraju da u njihovom životu baš sve zavisi od njih i da su samo oni krojači vlastite sreće.
Ono što je zajedničko za ove dve grupe ljudi …nastavak.
Greške u psihoterapijskom radu: transakciono-analitički pristup greškama
Prvo što treba reći o greškama je da će se one neminovno javljati u terapijskom radu. One su stalan pratilac našeg poziva jer on podrazumeva susrete jedinstvenih bića u intimnosti. Svaka osoba koju sretnemo u psihoterapijskom radu je jedinstvena kreativna adaptacija, kao što smo i mi sami, i kao takva predstavlja za nas jednu sasvim novu teritoriju koju ni mi (a ni ona) još uvek ne poznajemo. U terapiji se teži intimnosti (Berne, 1964), a istovremeno mi pokušavamo da se sačuvamo od nje raznim psihološkim igrama (Berne, 1964), što takođe stvara tlo na kojem će neminovno doći do greške. I kad “dozvolimo sebi da nas klijentova priča dotakne i da izložimo sebe klijentu, greške postaju neizbežne” (Cook, 2012, str. 34).
Određen procenat grešaka je očekivan na svakoj seansi (Murphy, 2012). To je tip grešaka koje ćemo kasnije nazvati taktičkim …nastavak.
Male prljave boginje u psihoterapiji: Dijagnostički i terapijski značaj smeha
Klijentov smeh tokom terapije je reakcija koju kao terapeuti često propustimo da primetimo. Za razliku od plača, dijagnostički značaj smeha je potcenjen. A smeh može da bude odlično dijagnostičko, kao i terapijsko sredstvo. Svaki terapeut koji je radio sa duboko depresivnim ili traumatizovanim klijentom zna šta znači kada se takav klijent, nakon dugog tugovanja, nasmeje onim glasnim, zaraznim smehom „iz stomaka“.
Ovde ćemo govoriti upravo o tom smehu i njegovom značaju u psihoterapiji. Pre nego što počnemo priču o tom smehu, važno je da prepoznamo koje još vrste smeha postoje. …nastavak.
Pregorevanje terapeuta koji Spasava
Pregorevanje nije posledica umora od previše posla. Jer da jeste, u tom slučaju bi jedan duži odmor pomogao. Pregorevanje se razlikuje od premora po tome što ne radimo više nego što bi trebalo već radimo nešto što nije naša odgovornost i za šta nismo kompetentni.
U psihoterapijskom odnosu to izgleda ovako: na terapiju dolazi klijent koji je dugo pokušavao da pomogne sebi na razne načine i sada se oseća bespomoćno i beznadežno. Nakon izlaganja problema klijent nam se obraća rečima: „Ja više ne znam šta da radim, sve sam pokušao. Ovako više ne vredi živeti. Zato sam se obratio Vama“. Klijent skida svu odgovornost i moć sa sebe i predaje je terapeutu. Terapeut koji je slab na ovakve pozive potpuno preuzima na sebe odgovornost za klijentov život, klijentove odluke i za dalji tok terapije (dakle, počinje da radi nešto za šta nije kompetentan). Sve što očekuje od klijenta je da redovno dolazi na seanse. Terapeut postaje …nastavak.
Odgovornost posmatrača
Posmatrač je osoba koja je prisutna u nekom događaju, ali u njemu ne učestvuje. Tako glasi definicija posmatrača.
Svako ko se našao u situaciji da mu je potrebna pomoć zna koliko se teško oprašta posmatračima. Džudit Herman (u knjizi „Trauma i oporavak“) navodi reči prisiljene prostitutke koja ovako to opisuje: „Većina ljudi ne zna koliko ih oštro osuđujem zato što nisu ništa kazali. Jednostavno ih brišem sa spiska. Zauvek. Ti ljudi su bili u prilici da mi pomognu, a nisu ništa preduzeli. I reči političkog zatvorenika: „O holokaustu će se suditi ne toliko po broju žrtava koliko po veličini ćutanja“. …nastavak.
Koliko naša inteligencija zavisi od životnog scenarija?
Klod Stajner u svojoj knjizi „Scripts People Live“ ističe da svako dete dok odrasta prolazi osnovni trening sputavanja autonomije. Ovaj trening se primenjuje u porodici, školi i široj društvenoj zajednici. Dečaci i devojčice su različito pogođeni ovim treningom. Devojčice se uče da ne koriste svoj racionalni deo ličnosti (svog Odraslog, O2), dok se dečaci uče da ne koriste svoju intuiciju (Malog profesora, O1). Dakle, deca se vaspitavaju da ne koriste svoja dva prirodno data ego stanja Odrasli (jedno dato odmah na početku, O1, a drugo biološki predodređeno da se razvije malo kasnije, O2). Oba ova ego stanja Odrasli su važna za donošenje pravilnih zaključaka, s tim da je Veliki Odrasli važniji i precizniji kod zaključivanja na osnovu činjenica, a Mali Odrasli radi tačnije od Velikog u situacijama kada nemamo dovoljno preciznih podataka i kada se traži intuicija (potpražno zaključivanje). Tako i muškarci i žene vaspitanjem bivaju oštećeni u domenu zdravog razuma. …nastavak.