Depresija kao gubitak smisla

Depresija je nešto što se može sagledati i analizirati iz više uglova i sigurno da postoji bezbroj tekstova koji depresiju posmatraju kroz jedan od tih ustaljenih načina posmatranja, posebno medicinskog, koji se uglavnom bave odgovorom na pitanja o tome koliko treba da traje određeno stanje da bismo ga nazvali depresijom; kako se depresija ispoljava; kako se depresija leči uz pomoć terapije i određenih medikamenata itd. Međutim, depresija je jedno stanje koje prevazilazi bilo kakve kategorije kojim medicina vlada ili koje društvo nameće. Depresija je daleko ličnija stvar od toga. Depresija je nešto što dopire do same srži naše samosvesti. Ona je vrsta razočarenja, gubitka smisla, gubitka vere u život. Ona je pre svega egzistencijalno stanje. Ona je gubitak vere u život, vere u sebe, gubitak želje da se napreduje i stvara, proba, uspe ili ne uspe. Ona može biti simptom razočarenja u sebe, porodicu, okruženje,u samo društvo. Suština depresije, dakle, nije u tome da li postoji poremećaj hemije u mozgu ili manjak određenih aktivnosti iako je i to, naravno, čest slučaj. Depresija je kao i većina psihičkih bolesti, kategorija, nešto što je samo po sebi društveno konstruisano i bolest kao takva je uvek u odnosu na ono što mi gledamo kao normalno suprotna; a svi znamo koliko je normalno relativno, i ako ništa drugo- svi znamo za kulturološki relativizam. No, da se vratimo depresiji.

Depresija može biti gubitak vere u smisao, u to kako je uređeno društvo u kome živimo, kakve vrednosti vladaju, koliko je pravično, koliko ima smisla živeti po takvim standardima. Takođe, ona može biti posledica svega što smo doživeli u životu, procesa odrastanja i/ili doživljenih trauma. Depresija u zapadnom društvu je jedna od vodećih bolesti, koja će uskoro u zapadnoj civilizaciji postati najrasprostranjenija bolest. Ona ima, dakle, i druge, opštije uzroke u samoj strukturi društva koje nameće kompetitivnost, borbu za materijalni status, potragu za srećom i konstantnu medijsku harangu o sreći, a uslov te sreće je materijalni uspeh i to da nam se drugi ljudi dive. Iz toga proizilazi konsekvenca da nikada ne možemo postići dovoljno u materijalnom smislu, a samim tim, i da dostignemo „sreću“; uvek pokušavamo da zadovoljimo tuđe, a ne svoje standarde. U tome nam se nameće da je jedini smisao života da imamo još, još i još. U takvoj potrazi trošimo svoje psihičke i fizičke resurse i zaboravljamo da je život kratak i da je smrt neizbežna. Upravo osvešćivanje ove krajnje i neizbežne konsekvence ume da nas baci u očaj i dovede u pitanje čitav dotadašnji život, naše planove i ciljeve. I da mi, s obzirom na tu smrt, moramo razumeti šta je ono istinski nama vredno u našem životu zbog čega vredi živeti. Taj odgovor ne može niko da nam pruži sem nas samih. Terapeut je tu da pomogne da dođemo do tog odgovora, da shvatimo šta je ono što je zaista važno za nas, ono zbog čega mi želimo da živimo život.

Dakle, poenta nije u imanju skupih stvari, skupog stana, kola, ili drugačijih uslova za život. Ko nije zadovoljan u trenutnim uslovima (iako ima ambiciju da ih učini boljim, ali ne po cenu sopstvenog mira i zdravlja) neće biti zadovoljan ni u onim boljim. Sreća nije odsustvo cilja, ali je sreća proces. To, naravno, ne znači, da treba banalizovati situaciju i reći da čovek može da bude zadovojan bilo kojim stanjem, ukoliko je životno ugrožen ili tome slično. Međutim, mi ne možemo uvek da biramo naše okolnosti ali možemo da biramo način na koji ih vidimo. Ukoliko imamo smisao, ukoliko znamo „zašto“, pa makar trpeli i najveće bolove, makar bili i u zatvoru ili makar bili pogođeni velikom nepravdom, imaćemo snage i želje da živimo, da se borimo, da se nadamo nečemu boljem. Onaj ko zna „zašto“, podneće najveći deo muka u životu drugačije i uspešnije nego onaj koji to „zašto“ ne zna.
Stoga, „sreća“ nije nikakav cilj kojeg treba dostići materijalnim dobrima i uspesima, nakon kojih sledi dugi period osećanja konstantne sreće. Nikako. Sreća je proces koji počiva na smislu.

Sreća nije samo cilj, već put. Život nije u budućnosti, već sada. Sreća je u nama, u našem pogledu na svet, u našim vrednostima i balansu. Sreću moramo sami da proizvedemo, mi moramo to sami da uradimo, ništa spoljašnje ne može da nam da sreću, kao što nam ne može dati ni slobodu. Sreća je način posmatranja sebe i sveta oko sebe. Neko može biti srećan i u najgorim ekonomskim uslovima a neko može biti nesrećan čak i u najboljim.

Dakle, nije poenta u uslovima već u nama. Mediji su nametnuli sliku stvarnosti u kojoj stalno treba da imamo nešto novo i skuplje ili nešto da ostvarimo i postignemo da bismo bili srećni na kraju tog puta, kao da je sreća stanje u koje se ulazi i iz kojeg se onda ne izlazi. I tako, prohtevi rastu a mogućnosti nisu dovoljno velike i samim tim dovodimo sebe u neadekvatan položaj odnosa mogućeg i očekivanja. To će nas zasigurno učiniti nesrećnima. A biti srećan podrazumeva da ne očajavamo već da prihvatimo i poraz kao sastavni deo života. Da prihvatimo svoje ciljeve koji su srazmerni mogućnostima. Da budemo zadovoljni sa tim da svakoga dana usavršavamo sebe, postižemo više na životnom planu koji sami odaberemo. Depresija je posledica očaja, ona nas limitira i baca u stanje „zakočenosti“. Depresija je crna rupa koja nas guta dok život prolazi pored nas. Stoga se ljudi koji pate od depresije ne mogu tek tako „trgnuti“, pošto im se prvo mora pomoći da vrate veru u život i u sebe i da pronađu smisao. A da bismo mogli da napredujemo i da budemo srećni i da ne očajavamo, moramo imati smisao zbog kojeg postojimo, razlog zbog kojeg živimo.

Na sve to se nadovezuje već spomenuta priča o okolnostima. Mi ne možemo da biramo svoje okolnosti niti svoju prošlost. Ne možemo da biramo u kakvim ćemo se okolnostima zateći. Mi možemo da biramo samo jednu stvar- možemo da biramo kako ćemo posmatrati te okolnosti. Neko može istu okolnost da posmatra i kao nužno užasnu, ili moguće izazovnu iz koje se nešto može naučiti. Kada bismo i depresiju tako posmatrali, mogli bismo reći da je i ona slična okolnosti iako sama nije okolnost- ali je svakako poziv na promenu. Depresija je poziv na potragu za smislom, za drugačijim životom i srećom. Nećemo mi promeniti okolnosti. Okolnosti mogu biti grozne, užasne, mogu nas boleti. Okolnosti mogu biti i ponižavajuće. Mogu nas koštati čak i života, naših voljenih. Mogu nas koštati svega što volimo. Ali, one nam ne mogu oduzeti jedno- pravo na izbor. Mi biramo kako ćemo razumeti te okolnosti. A psihoterapija jeste tu da nam pomogne da stvari naučimo da posmatramo na drugačiji način i da razumemo strategije na koje možemo da prevaziđemo sopstveno stanje, ali pre svega i iznad svega, da naučimo da volimo sebe, da cenimo život, da cenimo ovaj trenutak, da ne živimo u prošlosti ili budućnosti nego sada.

Suprotno depresiji je rizik a rizik je život, a život- život je ono što se dešava upravo sada.

Milan Damjanac
Milan Damjanac veruje u integrativan pristup i u svom terapijskom radu kombinuje tehnike razčličitih terapijskih pravaca. Posebno proučava oblast egzistencijalizma i pokušava na drugačiji način da sagleda psihičke poremećaje, a posebno depresiju i anksioznost. Piše na teme iz kulturologije, filozofije, psihologije i psihoterapije.

Pročitajte još:

Anksioznost kao egzistencijalno stanje
Simptomi, uzroci i lečenje depresije
Depresija – neprijatelj ili saveznik?