Drugačiji pogled na konstruktivističku psihoterapiju
Psihologija ličnih konstrukata, koju je formulisao Džordž Keli, ili konstruktivistička psihoterapija, u koju Kelijev rad spada, danas predstavlja sasvim drugačiji način za razumevanje psiholoških problema i nudi drugačije tehnike za rad sa njima.
Konstruktivizam se zasniva na uverenju da smo svi stalno u pokretu i da uvek nešto radimo, te da pasivnost u onom smislu u kojem je obično shvatamo, ne postoji. Čak i pasivnost je vid aktivnosti koja nam donosi određene prednosti. Suština konstruktivističke metateorije je uverenje da ne postoji istina kao korespondencija; stoga i „stvarnost“ predstavlja samo produkt našeg shvatanja sveta. Mi smo aktivni stvaraoci sveta, a ne samo njegov proizvod. Naša stvarnost je zapravo naša klasifikacija, tumačenje i stvaranje značenja o događajima u spoljašnjem svetu. Na izvestan način, mi smo ti koji smo, u određenoj kulturi i kontekstu, do izvesne mere, izumeli sebe. Stoga je jedina istina koja je u konstruktivizmu validna – naša, subjektivna istina. Najvažnije je kako mi doživljavamo i kako se mi osećamo povodom sebe, sveta i događaja oko sebe. Tuđa interpretacija onoga što se dešava nama je važna onoliko koliko mi verujemo da jeste. Stvarnosti i istine su višestruke, a istina je perspektivistička. Ima onoliko istina koliko ima perspektiva; a ima onoliko perspektiva koliko ima ljudi. Postojanje bezbrojnih perspketiva i načina na koji možemo da vidimo svet nam nudi izvesnu oslobađajuću pomisao – da, kako Keli kaže, ne moramo biti robovi svoje biografije. Možemo biti aktivni stvaraoci nove perspektive, novog načina na koji možemo doživeti sebe i svet oko sebe. Sve je to moguće stoga što u konstruktivizmu stvarnost i istina nisu cilj, već sredstvo. Oni se procenjuju sa aspekta naših potreba, interesa i ciljeva.
Konstruktivistička psihoterapija polazi od nekoliko važnih pretpostavki. Jedna od njih je ta da su naša iskustva formulisana i raspoređena u „konstrukte“. Mi imamo potrebu za kontrolom iskustva, ili, bolje rečeno, unutrašnje anksioznosti, a to postižemo tako što stvaramo hipoteze o svetu koje proveravamo, i u zavisnosti od ishoda hipoteza, organizujemo naše iskustvo u navedene konstrukte koje zatim služe za kontrolu, i samim tim, kreaciju stvarnosti. Stvarnost postaje naš proizvod, a naš psihološki aparat postaje sredstvo kontrole anksioznosti i doživljaja. Implikacije ovog shvatanja su višeslojne. Jedna od njih je da mi zapravo konstruišemo sličnosti u svetu i time stvaramo svet koji više nije svet haosa, već svet reda i kontrole. Mi o tom svetu ne možemo nista znati izvan našeg sistema konstrukata.
Međutim, šta je uopšte konstrukt? Konstrukt je apstrakcija. On je dimenzija značenja. Ta dimenzija značenja ima dva pola, dve suprotnosti značenja. Na primer, neko može pod pojmom „dobrote“ podrazumevati određene osobine koje su potpuna suprotnost od nečega što je njemu neprihvatljivo. Uzmimo, na primer, da je to što je neprihvatljivo pojam „sebičnosti“. Neko drugi može imati potpuno drugačije viđenje tih suprotnosti. Neko može kroz određeni način sedenja ili hodanja iskazivati nešto što mu je važno i bitno, ono što konstruiše kao svoje i sebi važno a što ne mora biti označeno verbalnim markerom. Ovo ponašanje uvek ima i svoju neprihvatljivu suprotnost. Dakle, konstrukti i navedena dva pola konstrukata se razlikuju od osobe do osobe, oni nisu univerzalni. Ono što nam je važno, naša slika o sebi, naš svet, naši doživljaji, identitet, je formulisano kroz naš sistem konstrukata. Ovaj sistem konstrukata je hijerarhijski uređen i stoga postoje nadređeni i podređeni konstrukti. Stoga je sistem konstrukata oblast interesovanja konstruktivističkog psihoterapeuta, pošto nam on govori o tome šta je za klijenta važno,a šta nije.
Sistem konstrukata nije jednom napisana i zauvek zatvorena kniga. Naprotiv, sistem konstrukata se stalno menja i dopunjuje novim sadržajima koji menjaju formu samih konstrukata. Nekada promene doživljavamo kao preteće, pošto osećamo da smo u opasnosti da promenimo samu srž svog identiteta, samu srž svojih uverenja i težnji. Nekada osećamo da ne možemo sami da podnesemo ono što nam se događa ili da naš sistem konstrukata naprosto ne radi ono za šta je i stvoren. Ne umanjuje anksioznost, ne pomaže nam da budemo aktivni delatnici u svetu i svom životu. Ne uspevamo da razumemo ono što radimo ili želimo, a osećamo da ne možemo da se promenimo. Kada naše hipoteze nisu dovoljno dobre, kada naša sposobnost predviđanja događaja i uviđanja sličnosti među njima više nije tako uspešna, onda nastupa psihološki problem. U konstruktivizmu, simptom je zapravo način unošenja veće prediktivnosti, odnosno veće kontrole i smisla u ono što nam se dešava, a što ni sami ne razumemo. Stoga je uloga psihoterapeuta osvetljavanje perspektive koju zovemo stvarnošću; osvetljavanje alternativa koje spadaju pod pojam „konstrukt“; radnji i simptoma koje nam se događaju; strategija koje koristimo da problem prevaziđemo ili održimo. Pre svega, konstruktivistički terapeut je tu da pomogne klijentu da osmisli nove hipoteze i nove alternative kojima će moći da drugačije doživi sebe i svoj svet, te da bude svesni i aktivni stvaralac sebe i svog sveta.
Milan Damjanac je konstruktivista, a u svom terapijskom radu kombinuje tehnike razčličitih terapijskih pravaca. Posebno proučava oblast egzistencijalizma i pokušava na drugačiji način da sagleda psihičke poremećaje, a posebno depresiju i anksioznost. Piše na teme iz kulturologije, filozofije, psihologije i psihoterapije.
Pročitajte još:
Psihologija ličnih konstrukata (PLK)
Narativna psihoterapija
Nema komentara | Kliknite ovde da ostavite komentar.