Greške u psihoterapijskom radu: transakciono-analitički pristup greškama

Prvo što treba reći o greškama je da će se one neminovno javljati u terapijskom radu. One su stalan pratilac našeg poziva jer on podrazumeva susrete jedinstvenih bića u intimnosti. Svaka osoba koju sretnemo u psihoterapijskom radu je jedinstvena kreativna adaptacija, kao što smo i mi sami, i kao takva predstavlja za nas jednu sasvim novu teritoriju koju ni mi (a ni ona) još uvek ne poznajemo. U terapiji se teži intimnosti (Berne, 1964), a istovremeno mi pokušavamo da se sačuvamo od nje raznim psihološkim igrama (Berne, 1964), što takođe stvara tlo na kojem će neminovno doći do greške. I kad “dozvolimo sebi da nas klijentova priča dotakne i da izložimo sebe klijentu, greške postaju neizbežne” (Cook, 2012, str. 34).

Određen procenat grešaka je očekivan na svakoj seansi (Murphy, 2012). To je tip grešaka koje ćemo kasnije nazvati taktičkim greškama. To su normalne i obične greške, koje ne zahtevaju konsultovanje etičkih principa, osim ako se ne ponavljaju, odnosno ako ne uvidimo da postoji ustaljen obrazac njihovog javljanja (Murphy, 2012). Greške su, dakle, ne samo neizbežne, već su vrlo često i poželjne, pod uslovom da znamo šta treba da radimo sa njima. One uče klijente da tolerišu bol i frustraciju, da podnose intimnost i mogu da uzdrmaju sistem toliko da omoguće nastanak novih struktura (Cook, 2012).  “Zapravo je jedan od najvećih paradoksa to da upravo greške stvaraju neke od najkreativnijih mogućnosti” (Cook, 2012). Kako su greške neminovnost u terapijskom radu, naši klijenti bi trebalo da se osećaju dovoljno bezbedni da mogu da nam ukažu na njih. Maceti (Mazzetti, 2012)  predlaže da se sa klijentom napravi ugovor gde će se naglasiti da klijent treba da konfrontira terapeuta kad god primeti da je terapeut napravio grešku. Kad god terapeut oseti da nešto nije u redu, može da se pozove na ugovor i zatraži od klijenta da kaže “gde je zapelo”. Ovo je naročito blagotvorno za presocijalizovane klijente koji ne konfrontiraju autoritete i koji su skloni da okrivljuju sebe za tuđe greške. Okrivljavanje sebe ili drugih je česta reakcija na grešku, ali, osim što je beskorisna, predstavlja i deo igre i hrani skript (Garcia, 2012).

Osim što je važno podsticati klijenta da nam ukazuje na greške, još je važnije dati sebi dozvolu da grešimo, dozvolu da pokušamo (i ne uspemo). Šadbolt (Shadbolt, 2012, str. 7) kaže: “Tako bih rado rehabilitovala reč POKUŠATI u našoj TA kulturi. Volela bih kad ne bi bila praćena ni rečenim ni neizrečenim pitanjem: ‘Da, a da li ćeš uspeti?’ To implicira da na neki način osoba koja je upotrebila tu reč ‘pokušati’ sasvim sigurno namerava da ne uspe, jer nam se bez naše volje javlja u glavi teorija drajvera”. U TA literaturi greške se kao tema gotovo nikad ne pominju, jer “TA voli pobednike” (Shadbolt, 2012, str. 7).

Greške u psihoterapijskom radu možemo podeliti na strateške i taktičke (Mazzetti, 2012). Pravilno analizirane, obe ove vrste grešaka predstavljaju priliku za učenje.

Strateške greške

Pod strateškim greškama u psihoterapijskom radu se podrazumeva, na primer, loše postavljena dijagnoza ili loše napravljen psihoterapijski plan. Priroda ovih grešaka je ozbiljna. Greške ove vrste mogu iz temelja da ugroze terapijski rad, kao i bezbednost i dobrobit klijenta. Ipak, one su neminovne. Ovakve greške ćemo sasvim sigurno praviti, pogotovo na početku profesionalnog razvoja. Upravo zbog toga što su neizbežne, potreban nam je supervizor koji će da motri naš rad i ukazuje nam na greške ovog tipa. Kako postajemo iskusniji, tako učestalost ovih grešaka opada. Ipak, Maceti (Mazzetti, 2012) upozorava da sa povećanjem iskustva raste i samopouzdanje terapeuta, a sa porastom samopouzdanja može da opada naša voljnost da priznamo da smo napravili grešku. Ali, ako se pravilno analiziraju, ove greške predstavljaju odlično sredstvo za učenje (Mazzetti, 2012). One nam ukazuju na “rupe” u našem znanju koje treba da nadomestimo.

Taktičke greške

Maceti (Mazzetti, 2012) ističe da strateške greške, iako neprocenjivo sredstvo za učenje, i dalje predstavljaju samo to – priliku za učenje. S druge strane taktičke greške, pored toga što služe za učenje, predstavljaju priliku za unapređenje terapijskog odnosa sa klijentom. One nastaju “kada terapeut, u okviru strateški dobro osmišljene terapije, napravi neprikladan potez koji dovede do nepoželjne reakcije“ (Mazzetti, 2012, str. 43). Posledice ovog tipa greške nisu toliko ozbiljne kao kod strateške greške, ali zato nude manje mogućnosti za učenje. Količina ovih grešaka takođe pokazuje tendenciju ka opadanju kako iskustvo terapeuta raste, ali ne toliko drastično kao strateške (Mazzetti, 2012). Iskusni terapeuti samo povremeno naprave poneku stratešku grešku, ali taktičke greške su stalni pratilac našeg posla (Mazzetti, 2012). Ako se pravilno pristupi taktičkim greškama, one osim što postaju sredstvo učenja, postaju i moćno sredstvo za unapređenje terapijskog odnosa sa klijentom. Primeri ovih grešaka su: kada usled slabije koncentracije (umor, dosada) prečujemo šta nam je klijent rekao; kada zaboravimo neku informaciju koju nam je klijent dao o sebi; kada konfrontiramo klijenta onda kad on još uvek nije spreman; kada konfrontiramo na netaktičan način; kada se smejemo “dželatskim smehom”; kada pogrešno procenimo koju emociju klijent upravo proživljava; kada propustimo da konfrontiramo otpisivanje; kada stroukujemo poziv u simbiozu; kad naš sopstveni skriptni materijal prodre u klijentov termin sa nama (Shadobolt, 2012); kada terapeut uđe u klijentovu projektivnu identifikaciju, odnosno odreaguje iz svog kontratransfera, iz uloge koju je klijent na njega isprojektovao (Mazzetti, 2012). Drugim rečima, taktička greška nastaje kada terapeut načini potez koji nije u skladu sa trenutnom fazom u terapijskom procesu ili nije prikladno trenutnom emocionalnom stanju klijenta (Mazzetti, 2012).

Kada postanemo svesni da smo napravili taktičku grešku, možemo da:

– pokušamo da otkrijemo sopstveni obrazac pravljenja grešaka. Možda otkrijemo da, na primer, kad god smo umorni počinjemo da pravimo ironične opaske (koje klijent može da protumači da dolaze iz + – pozicije). Kada jednom otkrijemo svoj obrazac, možemo da predupredimo greške naredni put u sličnim okolnostima (kada smo neispavani, kada smo okupirani sopstvenim brigama i sl.)

– iskoristimo grešku za unapređenje odnosa sa klijentom – ako klijent posebno emotivno odreaguje na našu taktičku grešku, možemo pokušati da sa klijentom otkrijemo da li on u svom životu ima istoriju sličnih iskustava. Da li mu se često dešavalo da ga ljudi zapostavljaju, da ga ignorišu i sl. Na taj način našu taktičku grešku, nakon što smo se izvinili klijentu, možemo da iskoristimo u terapijske svrhe, možemo klijentu ovde i sada pružiti korektivno iskustvo, izlečenje kroz odnos. Greška koju terapeut načini može da podstakne podelu na Majku Vilu i Majku Vešticu (terapeut je ili potpuno loš ili potpuno dobar). Ovde greška može da ukaže na tu podelu i predstavlja vrata ka tom problemu (Da li Vas ovakva situacija asocira na neke druge slične situacije u Vašem životu?) (Cook, 2012). Kada klijent uvidi da terapeut može istovremeno biti i dobar i pogrešiv, to može da pomogne da se Majka Vila i Majka Veštica integrišu u jedinstvenog Magičnog Roditelja. A do tako nečega može da dođe jedino ako terapeut pravi greške.

Kako dalje kad shvatimo da smo napravili grešku?

Veoma je važno priznati klijentu da smo načinili grešku pre nego što nastavimo dalji rad. Čak i iskreno izvinjenje može da bude lekovito za klijente, koji nam najčešće dolaze sa istorijom emocionalnog zanemarivanja (Mazzetti, 2012).

Da se ne bismo demotivisali i da bismo održali pozitivan stav kada shvatimo da smo napravili grešku, potrebno je da svakom svom ego stanju pružimo adekvatnu podršku ili da tu podršku dobijemo od svog supervizora. Za ego stanje Dete je potrebno obezbediti podršku dajući mu mnogo pozitivnih uslovnih i bezuslovnih stroukova, jer se suočava sa negativnim uslovnim stroukovima dok analiziramo grešku. Slobodno Dete će tada moći da nam da energiju i radoznalost za proces učenja (Mazzetti, 2012). Ego stanju Odrasli su potrebne jasne informacije u čemu se sastoji greška, kao i kako da razvijemo veštine da sledeći put ne napravimo istu grešku (Mazzetti, 2012). Dve su stvari važne kada je u pitanju ego stanje Roditelj. Potrebno je obratiti pažnju na ovo ego stanje kako bi se otkrila moguća otpisivanja (Millor i Schiff, 1975), a, eventualno, ako se takav sadržaj otkrije, uraditi lični rad. Terapeuti koji tek počinju svoj profesionalni razvoj su naročito skloni da otpisuju i da time podcene opasnost u kojoj se nalazi klijent, kao i da loše procene sopstvene granice. Drugo, ego stanju Roditelj su potrebni dobri uzori, pa supervizor može mnogo da pomogne ako iznese neke svoje primere kako je prevazišao grešku. Supervizor može da posluži kao Normativni Roditelj koji će postaviti zdrave granice, a takođe i kao realističan Negujući Roditelj (Mazzetti, 2012).

Greške su opasne samo ako nisu adekvatno razrešene. Da bismo klijentu bili “sterilni instrument” važno je da svoj rad redovno superviziramo i radimo na svojim kontratransfernim reakcijama, kako bismo predupredili greške koje iz tih reakcija nastaju. Tako dobijamo dekontaminiranog Odraslog koji je sposoban da za vreme rada motri na kontratransferne reakcije (Cook, 2012).

Drajveri i greške

Drajver Budi Savršen je posebno netolerantan prema greškama (Lankford, 2012). Terapeuti koji imaju ovaj drajver neće biti zbog toga više skloni da prave greške, ali će se suočiti sa velikim otporom ka uočavanju sopstvenih grešaka. Dakle, problem sa ovim drajverom je to što otežava uočavanje sopstvenih grešaka i samim tim onemogućava da greške ispravimo i da iz njih nešto naučimo.

Terapeuti koji imaju drajver Potrudi se nisu previše zainteresovani za učenje na greškama, jer je osnovna motivacija da se “nešto radi”, ali ne i da se radi efikasno. Krajnji rezultat nekog posla nije toliko interesantan ljudima sa ovim drajverom koliko im je interesantna količina energije koju će uložiti u sam rad. Ovi terapeuti su skloni da vredno, ali neefikasno rade, kao i da rade stvari samo da bi izgledalo da rade. Pošto ih ne zanima efikasnost njihovog rada, oni neće biti zainteresovani za povratne informacije od klijenata i supervizora o tome kako njihov rad napreduje. Samim tim, nisu zainteresovani ni da uče na sopstvenim greškama.

Terapeuti koji imaju drajver Budi jak biće skloni da prave greške u domenu kontratransfera. Često ljudi intuitivno osete da su napravili grešku i, ako veruju svojim osećanjima, proveriće da li je sve ok, što može da bude problem za drajver Budi jak (Lankford, 2012). Lankford navodi primer porodice u kojoj su svi članosi imali drajver Budi jak i niko nije bio dovoljno zabrinut kada se najmlađa ćerkica razbolela. Njena smrt je verovatno mogla da se izbegne da je bilo ko od ukućana bio dovoljno uplašen. Ponekad terapeut sa ovim drajverom može dugo da ne primeti narastajući ljutnju (ili neku drugu emociju) kod klijenta i ne odreaguje na vreme.

Drajver Požuri ometa terapeute da uče na greškama jer su uvek u žurbi (Lankford, 2012). Ovi terapeuti ne daju sebi vremena da promisle o urađenom poslu i o dobijenoj povratnoj informaciji, nego odmah započinju novi poduhvat.

Terapeuti sa drajverom Udovolji ne postavljaju sopstvene ciljeve, već prate uputstva autoriteta ili pokušavaju da pretpostave šta bi drugi želeli, pa onda to rade za njih. Reakcije iz ovog drajvera mogu postati automatske i onda kad naprave grešku počeće da optužuju druge, tvrdeći da su samo pratili uputstva (Lankford, 2012).

Antiteze koje Lankford (Lankford, 2012) nudi za drajvere su:

Budi savršen – dozvoli sebi da budeš samo čovek

Potrudi se – radi pametno, a ne mnogo

Budi jak – osećaj svoja osećanja, ali i dalje budi efikasan

Požuri – polako, pravi prioritete, praviti pauze. Život je maraton, a ne trka na sto metara. I ne zaboravi da se usput zabaviš.

Udovolji – udovolji sebi, a uzmi druge u obzir.

Ego stanja i greške

Da bismo učili iz grešaka i napravili neku ličnu promenu, od pomoći nam može biti bilo koje ego stanje (Karpman, 2012):

Kritikujući Roditelj – kada motivacija dolazi iz ovog ego stanja, mi želimo da se menjamo jer želimo da budemo ponosni na sebe što smo promenom postali bolji i veštiji u svom poslu. Takođe, želimo da se pred kolegama pokažemo kao bolji.

Negujući Roditelj – želimo da se menjamo jer nam je postalo teško da gledamo ljude oko nas kako pate zbog nekog našeg ponašanja. Njima može da bude teško jer im mi direktno pričinjavamo bol, ili indirektno, tako što saosećaju sa našom patnjom.

Odrasli – imamo objektivne, praktične razloge zašto želimo da se menjamo: zbog grešaka gubimo klijente, suočavamo se sa pitanjem etičnosti našeg rada i sl.

Slobodno Dete – imaćemo razne dobiti od promene: doživljavaćemo lične uspehe, drugi će nas više voleti, imaćemo unutrašnji mir kad se promenimo…

Adaptirano Dete – želimo da izbegnemo posledice do kojih će doći ako se ne promenimo: ostaćemo bez posla, obrukaćemo se pred kolegama…

Lankford (Lankford, 2012) nudi nekoliko načina razmišljanja o greškama koji mogu da energizuju ego stanja da postanu otpornija i da dovedu do promene:

– Bolje je uzeti u obzir više opcija, nego samo dve (ili-ili). Ovde su katektirani Roditelj i Dete, koji sarađuju u nastojanju da se setimo što više mogućih opcija.
– Često je važnije kako mi vidimo situaciju od toga šta se zaista desilo. Ovde sva tri ego stanja pomažu ravnoteži.
– Važnost naše greške se menja kako starimo. Ovde Roditelj nudi perspektivu.
– Promeniti ugao posmatranja. Većina nas nije u ratu niti umire od neizlečive bolesti. Ovde nas Roditelj podseća da su naši problemi nešto sa čim možemo da se izborimo.
– Čitati knjige o greškama i šta sa njima. Ovde Dete biva zainteresovano i radoznalo.
– Doneti odluku da radimo odmah, umesto da odlažemo. Ovde Dete biva katektirano pozitivnom isplatom.
– Pomisliti da nas deca gledaju i da smo mi njihov uzor i model. Ovde nas Roditelj podseća na odgovornost.
– Usmeriti se na zabavnu stranu, pozitivnu distrakciju, brinuti za druge. Ovde se Roditelj usmerava na druge, a Dete menja osećanja.
– Potražiti podršku od drugih koje poštujemo, a koji su izvan terapijske branše.

Greške su ne samo neizostavan deo terapijskog rada, nego i dragoceni izvor informacija. Iako mnogo toga možemo da naučimo slušajući o tuđim greškama, još dragocenije sredstvo učenja su sopstvene greške. Kada razgovaramo o tuđim greškama i kada nas učitelji upozoravaju na greške koje bismo mogli napraviti, mi prikupljamo vredne informacije i na taj način umanjujemo verovatnoću da sami napravimo sličnu grešku. Međutim, u tom razgovoru ego stanje koje je najčešće jedino katektirano je Odrasli. Ponekad neki primer greške koji naš sagovornik navede na nas ostavi posebno snažan utisak, pa se može desiti da osim Odraslog i neko drugo ego stanje bude upecano i katektirano. To su takozvane dupleks transakcije, i tada je šansa veća da ćemo grešku upamtiti. Na primer, kada nam neko priča o grešci koju je napravio, možemo empatisati sa njegovim osećanjem stida svojim Slobodnim Detetom i Negujućim Roditeljem, ili možemo svojim Kritikujućim Roditeljem odreagovati neodobravanjem zbog njegove nesmotrenosti itd. Međutim, kada sami napravimo grešku, pogotovo ako je u pitanju neka ozbiljna greška, naša emotivna angažovanost je daleko veća. Tada istovremeno bivaju upecana sva tri naša ego stanja. To su takozvane Bulls-eye transakcije (Karpman, 1971). Do takve emotivne reakcije možemo doći gotovo isključivo kada se radi o našim sopstvenim greškama. Ničija tuđa priča nema takav uticaj na nas. Sve ozbiljne greške koje smo u svom psihoterapijskom radu napravili i kojih smo postali svesni su snažno sačuvane u našem umu i “služe kao živi podsetnik na značajne korake u profesionalnom napretku” (Mazzetti, 2012, str. 43).

Pročitajte još:

Male prljave boginje u psihoterapiji: Dijagnostički i terapijski značaj smeha
Pregorevanje terapeuta koji Spasava
Odgovornost posmatrača

____________________________________

Literatura:

Berne, E. (1964). Games People Play. NewYork: Grove Press.

Cook, R. (2012) „Triumph or Disaster?: A Relational View of Therapeutic Mistakes“ Transactional Analysis Journal, 42, 34-42

Garcia, F. (2012). „Healing Good-Byes and Healthy Hellos: Learning and Growing from Painful Endings and Transitions“ Transactional Analysis Journal, 42, 53-61

Karpman, S. (1971). “Options” Transactional Analysis Journal, 1, 79-87

Karpman, B. S. (2012). „Listening, Learning, and Accountability: Three Rules of Openness, Three Rules of Accountability, and the Adult Scales, Listening Scales, and Listener’s Loops“ Transactional Analysis Journal, 42, 71-86

Lankford, V. (2012). „My Whole Life is Plan B: A Psychological and Practical Approach to Resilience“ Transactional Analysis Journal, 42, 62-70

Mazzetti, M. (2012). „Teaching Trainees to Make Mistakes“ Transactional Analysis Journal, 42, 43-52

Mellor, Ken and Schiff, Eric: “Discounting” International Transactional Analysis Association, Inc, July 1975.

Murphy, K. (2012). „From a Fumbled Beginning: If You Don’t Make Mistake, You Don’t Make Anything“  Transactional Analysis Journal, 42, 28-33

Shadbolt, C. (2012). „The Place of Failure and Rupture in Psychotherapy“ Transactional Analysis Journal, 42, 5-16