Hipnoza fatalnih ljubavi

Ljubav kada je prava ona mora da boli… Ako nema patnje, veza nije prava i stabilna… Fatalna ljubav je ona u kojoj te emocije obuzmu skroz… Ako nekog voliš, moraš da trpiš… Ne mogu da živim bez tebe…

Postoji još mnogo zabluda o ljubavi zasnovanih na pogrešnim uverenjima najčešće nastalim veoma rano, po modelima koji su bili dostupni tokom odrastanja osobe. Kao još veoma mali, svako je prvi uvid u muško ženske odnose imao kroz model odnosa svojih roditelja čiju je interakciju prvobitno posmatrao, a kasnije i razumeo komunikaciju koju su oni medjusobno razmenjivali. Na osnovu tog modela formirane su prve šeme ponašanja i osećanja kroz koje osoba razume, a kasnije i pristupa toj vrsti odnosa.

Ukoliko je osoba odrastala u porodici gde su roditelji dobro obavljali roditeljsku funkciju, ali su kao partneri bili daleki i distancirani, često negirali značaj bračnog odnosa i isticali njegovu težinu. Ovakav model doprinosi tome da se partnerski odnos shvata kao veza u kojoj ne treba da bude bliskosti i međusobne razmene osećanja, tako da će osoba odrasla uz ovaj model sve svoje odnose nadalje tako i formirati, držeći se na distanci i veoma često otpisujući značaj bliskih odnosa. Posledično u partnerske veze ona će ulaziti retko, često bez prevelikih očekivanja.

Sa druge strane, osobe koje su odrastale posmatrajući model po kome je partnerski odnos dobar samo ako je obojen intenzivnim emocijama, uz česte konflikte, razmirice, ponekad i fizičke obračune posle kojih se u tom odnosu ostaje i dalje, pravdajući pomenute neprijatne događaje fatalnom ljubavi koju partneri osećaju.

Ono što zapravo jeste problem sa „fatalnom ljubavlju“ je to što ona sadrži dozu opsesije, a samim tim i destrukcije koji su najčešće proizvod pogrešnih uverenja o ljubavi koje je osoba usvojila. Ta uverenja koja govore da ljubav mora da boli, da je ok istrpeti tešku reč ili šamar glavna su kočnica koja ovakav odnos i održava. Ta uverenja su nastala rano, ali su dodatno potkrepljivana svim bajkovitim pričama dostupnim u medijima, po kojima romansa poželjno treba da prođe buran i intenzivnom strašću obojen period da bi stigla u „mirnu luku“. Nasilje se ni ovde ne isključuje.

Opsednutost u ljubavnom odnosu najčešće sadrži strah od napuštanja i odbacivanja, pa tako čitavim odnosom može dominirati anksioznost i borba da partner ne ode. Koliko je ljubav snažna, osoba meri po tome koliko partner vremena provodi sa njom, koliko često je obasipa pažnjom i različitim izlivima nežnosti. Nadalje, ona sve ulaže u kontrolu partnerovog ponašanja, misleći da na taj način u vezi osigurava stabilnost.

Stabilnost veze u „fatalnom“ odnosu se često posmatra i kroz količinu patnje koju partneri osećaju, pa tako samo ukoliko ljubav boli, ona je prava. Izvesno vreme ovo može potrajati, ali dugoročno može dovesti do izvesnih destruktivnih ponašanja koja su proizvod uverenja osobe da nema kontrolu nad svojim emocijama i ponašanjem koja sve češće ugrožavaju partnera. U ovakvom odnosu oba partnera pate jer iako možda smatraju da je njihova veza sudbinska, a samim tim neraskidiva, ona nema ni jednu karakteristiku zrelog ljubavnog odnosa.

Zreo ljubavni odnos obeležava poverenje i izostanak straha od napuštanja. Osobe koje mogu ostvariti ovakav odnos bazično poseduju osećaj da su vredna ljudska bića i kao takvi su prihvaćeni od strane drugih. Ovakvi odnosi su prijatni za oba partnera, međusobno veruju jedno drugom, pozitivni su i konstruktivni.

U takvom odnosu oba partnera zadržavaju svoj identitet, te odnos posmatraju kao priliku za razvoj i poboljšanje kvaliteta života. Oni se medjusobno uvažavaju, podržavaju i razumeju potrebe i želje svog partnera. Kao takav ovaj odnos ima pozitivnu perspektivu za oba partnera, samim tim on traje.

Jelena Dragičević Berat, MA, master psiholog, TA psihoterapeut, školski psiholog i asertivni trener sa višegodišnjim iskustvom u savetovanju i psihoterapiji dece, adolescenata i odraslih osoba. U radu koristi integrativni pristup kombinovanjem metoda iz različitih psihoterapijskih modaliteta. Smatra da podrška, negujući pristup i davanje dozvola tokom psihoterapijskog rada podstiču razvoj odraslih potencijala svake osobe neophodnih za postizanje ciljeva.

Pročitajte još:

Biti sebi dobar
Da li briga može sprečiti negativan ishod dogadjaja?
Potiskivanje emocija – korak ka razvoju bolesti
Živeti svoj život