Kad je vreme da se obratite psihoterapeutu i prevaziđete otpor prema promeni?

Ponekad je ovo pitanje suvišno. Kada klijent trpi ogromnu psihičku bol izazvanu nekom traumom ili snažnim stresnim događajem kakvi su npr. kao saznanje o teškoj bolesti, smrt ili bolest bliske osobe, ili razvod, gubitak posla – onda je logično i prihvatljivo i za klijenta i za njegovu okolinu da se obrati nekome od psihoterapeuta. Tada se klijent ne stidi, niti izaziva podozrenje kod poznanika i nema otpor da se obrati za pomoć.

Mnogo češći su slučajevi kada klijent nije svestan ili nije spreman da se pozabavi svojim problemom pa preduzima sve osim onoga što bi bilo rešenje.

Bertrand Miler ima iskustvo da mu se klijenti javljaju posle osam godina bezuspešnog lečenja raznih organskih oboljenja ili isprobavanja instant rešenja kod različitih „isceljivača“. Lekari pristupaju simptomima, a ne čoveku. Ako se neko žali na ubrzan rad srca, kratak dah, bolove u grudima – šalju ga kod kardiologa. Ako se posle ispitivanja kod kardiologa pacijent uveri da je sve u redu sa kardiovaskularnim sistemom, a sad počnu da ga muče bolovi u želucu – lekar će ga poslati internisti, gastroenterologu i sl. Poslušno će uzimati lekove, a simptomi će se premeštati s organa na organ. Pacijentkinja je tako išla na skener pluća zbog kašljucanja, radila gastroskopiju zbog podrigivanja, kolonoskopiju zbog proliva, pila gomilu lekova, a onda je počela i noga da je boli, pa su je uputili kod neuropsihijatra budući da neurologa nije bilo u tom domu zdravlja. Tek ovde je lekar shvatio o čemu se radi i uopšte je nije pitao ništa o nozi, nego o tome kakve ona ima probleme u životu. Prepisao joj je antidepresiv, a ona nije ni bila svesna kakav je to lek i kakve veze to ima sa njenom nogom. Pritom se radi o fakultetski obrazovanoj mladoj osobi. Ponekad se ide kod različitih specijalista da bi se otklonila sumnja na organsko oboljenje, ali to je beskrajna lista mogućnosti. Jedan klijent je ovako rekao: „Idem sad još na magnetnu rezonancu, ako mi i posle toga kažu da sam zdrav – ubiću se“. Naravno da mu nisu ništa našli, a nije se ni ubio. Naprotiv, preuzeo je odgovornost za ono što mu se dešava i izašao „mečki na rupu“.

Različiti psihološki mehanizmi održavaju naš otpor prema promeni. Često je pogled uperen na okolinu kada se partner, roditelji, šef, novac, društvo(…) okrivljuju za neuspeh, patnju, zaglavljenost u lošoj vezi i sl. Ako postavimo nekome pitanje: “Šta mislite, koliki je Vaš udeo u kvalitetu života koji vodite?” neretko ćete dobiti odgovor: 10%, 20%. Ako pitate, zašto veruju u to, klijenti će odgovoriti da sa ovoliko para, živeći u ovom gradu, nezaposleni, u braku sa partnerom koji ih ne razume(…) i ne mogu učiniti ništa da im bude bolje. Izgovor za neodlazak na psihoterapiju može biti i nedostatak novca. Pritom, novca ima za veštačke nokte, izvlačenje pramenova, pušenje, piće, sedenje u kafiću…

Verovanje da smo baksuzi, da nama „nema šanse“ da se desi nešto lepo, prikupljanje „dokaza“ da je trud bio uzaludan – takođe su argumenti da se bude u zastoju, tapka u mestu, vrti u krugu, iznova i iznova biraju ili tolerišu loši poslovi, pogrešni partneri.

Kad vam barem dvoje ljudi kažu da ste pijani, uhvatite se za stub! – zgodna je i tačna pošalica koja nam ponekad „otvori oči“ i natera nas da priznamo ono što već odavno svi vide. Dakle, okolina nas često savetuje da je vreme da se nekome obratimo. Možda ćemo to i učiniti na nagovor prijatelja, ali je veliko pitanje kako ćemo prihvatiti terapiju. Jedna devojka koja je patila od specifične fobije, na majčin nagovor obratila se terapeutu. Kad je čula kolika je cena, postala je svesna da je to za njene roditelje velika žrtva i da ona mora uspeti kako zna i ume. Tako se i desilo. Početni uspeh je bio evidentan i trajao je dok je išla kod terapeuta. Kad se „izlečila“, sve se vratilo.

Pomenuti B. Miler je pribegavao sledećoj taktici: proveravao je motivaciju klijenta za terapiju tako što ga je nagovarao da odustane. Tek, ako bi se ovaj održao i posle neprijatnih upadica terapeuta, sumnje i sl. – prihvatao bi se lečenja.

Ruku na srce, ima klijenata koji dožive uvid i priznaju sebi: Opet mi se dogodilo isto. Znači, ja nešto radim da tako bude. Prihvatanje lične odgovornosti za izbore u životu veliki je korak i odličan uslov za uspešnu terapiju.
Dakle, kad treba da se javite psihoterapeutu?

– Ako ste iscrpli metode samopomoći razgovorima sa prijateljima, čitanjem popularne literature, odlascima kod neproverenih pomagača, a neraspoloženi ste, nesigurni u sebe, napeti ste i strepite od svega što dolazi, lako dolazite u sukobe s ljudima, povlačite se iz socijalnih kontakata, slabo kontrolišete uzimanje hrane, alkohola i sl. ,
– Ako se telesni simptomi održavaju iako ste otklonili sumnju u organsku bolest
– Ako vam se loši ishodi ponavljaju u različitim situacijama i sa različitim osobama,
– Ako ste u stanju da najpre sebi, a onda i drugima priznate da imate problem.
– Ako niste u stanju da rešite neki egzistencijalni problem: završite školu, nađete posao, razvedete se od nasilnog partnera
– Ako želite da ostvarite svoje potencijale, poboljšate kvalitet života, bolje upoznate sebe.

Nada Danić, psiholog i sertifikovani geštalt terapeut. Veruje da u svakome od nas postoji skrivena isceljujuća snaga koja nam je ponekad nedostupna. Pronalaženje načina da se do te snage dođe je zajednički zadatak klijenta i terapeuta.

Pročitajte još:

Sve o psihoterapiji
Tradicionalni muškarci i psihoterapija
Lekoviti placebo efekat u psihoterapiji