Kad nas neko ne voli, a ni ne poznaje nas

Jednom, kad sam bila mala, moja najbolja drugarica je htela da ja pročitam neku knjigu koja se njoj mnogo dopadala, a nije imala sa kim da priča o njoj jer je niko drugi nije pročitao. Meni ta njena knjiga nije na prvi pogled bila zanimljiva, pa je ona primenila najbolju moguću taktiku da me nagovori da je pročitam.

Rekla je: „Devojčica o kojoj je u knjizi reč me mnogo podseća na tebe. Mislim da bi se i ti njoj jako svidela.“ Mogućnost da se ja svidim glavnoj junakinji knjige! Ona mora da je neka posebna devojčica. Naravno da sam se odmah zainteresovala za knjigu.

Setim se toga kad god razmišljam o utisku koji ostavljamo na druge ljude. Ponekad patimo kada nismo nimalo simpatični nekome ko nas skoro uopšte ne poznaje. Još ako se ta osoba nama na prvi pogled dopala, patimo još više.
Možda brinemo da je to zato što oni vide sve u nama sve ono što mi sami ne volimo kod sebe, sve one osobine koje pokušavamo da prikrijemo, ulepšamo, negde u sebi iracionalno brinemo da oni znaju sve loše stvari koje smo uradili u prošlosti, znaju sigurno kako izgledamo bez šminke i kako smo izgledali u šestom osnovne i sude nam na osnovu toga i zato nas ne vole. Zato možda patimo kad neko jasno pokazuje da mu nismo simpatični uopšte, iako znamo da taj baš ništa, osim možda par demografskih podataka o nama ne može znati.

Tako smo napravljeni da ne možemo da nešto gledamo, a da ne zaključujemo. Ne možemo da se mimoiđemo sa nekim u uskoj ulici i da nemamo nikakav, dobar ili loš utisak o njemu. Mozak nam je napravljen tako da izvodi zaključke odmah, sa minimumom informacija koje ima, pa ih posle menja i koriguje kako dobija nove podatke. Zato ćemo uvek imati mišljenje o svakome i svi će imati nekakvo mišljenje o nama. A neverovatno je na osnovu kakvih sve nebitnoća mi odbacujemo ljude i bivamo odbačeni. Na primer, ako pretpostavljamo da se mi nekome ne dopadamo, onda se i on najverovatnije neće dopadati nama. Objasnićemo sebi šta je tako antipatično na toj osobi. Ima te zle male oči, ima te tanke stisnute usne. Meni se mnogo puta u pubertetu dešavalo da neko moju povučenost i popriličan strah od toga kakav utisak ostavljam protumači kao moju uobraženost i nadmenost. Gledala sam mahom ispred sebe i imala sam pravo držanje leđa, i to je bilo dovoljno da me ljudi vide kao uobraženu. I reagovali su onako kako bog zapoveda da treba da se reaguje na nekoga ko je uobražen – „spuštanjem na zemlju“.

Postoji milion glupavih razloga zbog kojih nekoga, koga ne poznajemo, ne volimo:

– verujemo da ni on ne voli nas. Možda smo njegov nedostatak osmeha protumačili kao znak neprijateljstva. (Kad smo već kod toga, meni je mnogo pomoglo kada sam shvatila da postoje ljudi koji nemaju „socijalni osmeh“, onaj osmeh tek tako, jer su vam se pogledi sreli, jer želite da pokažete da slušate dok priča. Neki ljudi se smeju samo kada im je nešto zaista smešno, a nikad tek tako. Oni će reći i misliti srdačno „Zdravo“ kada vas sretnu, ali se neće osmehnuti. I to je sasvim u redu. Pomaže kada shvatite da to nije ništa lično, da ne nosi nikakvu poruku).

– ta osoba je bila svedok nekog našeg neuspeha. Možda smo je precrtali zajedno sa svim što nas podseća na neki ružan period života,

– podseća nas na nekoga koga ne volimo,

– ona je bivša devojka sadašnjeg momka ili sadašnja devojka bivšeg momka
Itd.

Meni se dešavalo da godinama nekoga ne volim. Ne mislim na neko aktivno nevoljenje sa ogovaranjem i nekim ružnim postupcima, nego sam samo imala ružan osećaj kad bih pomislila na tu osobu ili je srela. A onda čujem od nekoga da je ona nešto lepo rekla o meni. I moje mišljenje o njoj odjednom postaje sasvim drugačije. Toliko su površna i nevažna ta „nevoljenja“ od strane ljudi koji nas ne poznaju.

Ranije, sto godina ranije, ljudi nisu tako mnogo putovali i nisu tako mnogo ljudi poznavali. Znali su celog života one ljude iz svog mesta. I njih su znali dobro. Znali su tvoju porodicu, tebe od kad si bio mali, sve što si ikad uradio, tvoj pravi karakter. Tada niko nije o tebi formirao mišljenje na osnovu jednog tvog postupka, nego je znao niz tvojih lepih postupaka, i onih ružnih. Mišljenje o tebi nisu formirali olako, pa se to mišljenje nije tek tako ni moglo menjati. Mogao si slagati jednom i niko ne bi zaključio da lažeš. Mogao si izaći na ulicu ponekad bezveze obučen i niko ne bi samo na osnovu toga zaključio da se uvek bezveze oblačiš. Isto tako, mogao si jednom nekome pomoći i niko ne bi zaključio da si dobar komšija ako je taj postupak bio izuzetak. Danas „poznajemo“ mnogo, mnogo više ljudi, što uživo, što preko društvenih mreža i medija. Pa smo naučili ono čuveno da je prvih 30 sekundi najvažnije za ostavljanje utiska. Onog površnog utiska koji je u većini naših svakodnevnih relacija i jedini utisak koji ćemo uspeti da ostavimo. Ne znam zašto nam je taj utisak uopšte važan.

Sve se ovo odnosi na ljude sa kojima se ne poznajemo, a do čijeg mišljenja nam je stalo. Oni ljudi koji nas jako dobro poznaju i ne vole nas, ili mi njih poznajemo i ne volimo ih, to je sasvim druga priča.

Željka Kurjački Po struci sam psiholog i psihoterapeut. Psihoterapijom se bavim poslednjih deset godina. Teme koje me posebno zanimaju su psihologija traume i oporavka, kao i istraživanje osećanja sreće, koliko zadovoljstvo životom, kvalitetni međuljudski odnosi i posedovanje viših ciljeva u životu utiču na fizičko zdravlje i psihološku otpornost. Radim u Novom Sadu

Pročitajte još:

O onima što kažu „Meni se to nikad ne bi desilo!“
Zašto je lepo i važno voditi dnevnik
Ljutnja je znak poštovanja onoga na koga se ljutimo