Kad prijatelj insisitira na poveravanju

Jednom sam bila na kafi sa poznanicom. Nismo se znale dobro, tek onako iz viđenja, ali mi je bila veoma zanimljiva i draga. Uz kafu, ona mi je otvorila dušu i ispričala neke vrlo lične i bolne stvari koje su joj se tada događale u životu.

Razgovarale smo o tome i, čini mi se, bilo joj je lakše. Kasnije tokom razgovora ona me je pitala neke lične stvari o meni, o kojima mi nije bilo prijatno da pričam, niti sam želela. Pitala je nekako iskreno, a takav način je valjda bila moja bolna tačka. Osim toga, osećala sam neku besmislenu dužnost da joj se poverim jer se ona prethodno poverila meni. U svakom slučaju, ja sam joj ispričala nešto što nisam želela da joj ispričam. Nije to bilo ništa naročito veliko, ta priča koju sam joj ispričala, ali je bila lična i nisam htela da je delim, ne sa njom svakako. Razgovor je protekao sasvim u redu. Ali posle toga nisam želela da je ikad više vidim. Osećala sam se nekako izmanipulisano i, iako mi je jasno da je to što sam rekla naposletku ipak bila moja odgovornost, ona mi više nije bila draga.

Bliskost nije nešto što se može isforsirati. Za bliskost treba poverenje i treba vreme (u psihoterapiji ponekad prođe dva, tri susreta dok klijent ne oseti da je spreman da ispriča svoju priču). Kad poželi, taj neko će sam srušiti ogradu pred tobom, ali ga ne možeš silom naterati.

Ponekad patimo kada prijatelj koji nam mnogo znači ne želi da bude blizak sa nama onoliko koliko bismo mi želeli. Na primer, dovoljno mu je da se vidimo povremeno, a mi bismo da se viđamo češće. Ili ne želi da nam priča o sebi onoliko koliko bismo mi želeli da znamo, niti da nam priča stvari koje bismo mi njemu rado rekli. Ovde ponekad dolazi do nesporazuma jer onaj ko želi da bude bliži optužuje ovog drugog da nije dobar prijatelj, da nikada nema vremena i slično. A u pitanju je zapravo različita ideja koliko to prijateljstvo treba da bude blisko. Jedan prijatelj, onaj koji želi da budu prisniji, shvata da ne dobija od tog odnosa toliko koliko mu je potrebno. I možda misli da je to do njega, da nije dovoljno dobar, zanimljiv ili drag. Ovaj drugi, koji želi da budu dobri prijatelji ali ne najbolji, možda oseća krivicu zbog nedostatka volje da se prijateljstvo produbi i strah da će izgubiti tu osobu ako ne uspe da odgovori na njegove zahteve. Postoje ljudi kojima je teško da održe distancu u odnosu sa ljudima koji im se dopadaju. Oni se ili potpuno predaju tom odnosu i to isto zahtevaju od druge osobe, ili ga napuštaju. Ovakav pristup je iskren i od srca, ali na taj način se istovremeno potcenjuje i istinska bliskost (koja ne može da dođe tek tako i za koju je potrebno vreme i mnoštvo zajedno proživljenih situacija) ali se potcenjuje i ova vrsta prijateljstva o kojoj pričam. Ovim potcenjujemo sva ta ne toliko intimna, ali lepa i važna prijateljstva, koja mogu da budu veoma značajna u životu i trajna.

Postoji samo nekoliko ljudi sa kojima možemo da budemo zaista bliski. To su obično nekoliko članova porodice i nekoliko prijatelja. Teško možemo biti bliski (sa svime što bliskost podrazumeva) sa više od, recimo, pet do sedam ljudi. Gotovo je nemoguće da nam bude istinski mnogo stalo do više od toliko ljudi, da provodimo svaki dan sa njima, da mislimo svaki dan o njima, da ulažemo vreme i osećanja u odnos sa njima, da se oko tog prijateljstva iskreno trudimo. Nemamo ni vremena ni kapaciteta za više. Ali možemo imati mnogo ljudi u životu sa kojima nismo toliko prisni, a koji nam mnogo znače. Na primer, prijatelje sa kojima se vidimo ređe, ali svaki put kad se vidimo bude lepo. Ili prijatelje o čijem životu ne znamo mnogo, ali se na dobar način razumemo, vodimo uvek dobre razgovore. Ili prijatelje sa kojima najbolje delimo smisao za humor. Ili one sa kojima nam je najbolje kad gledamo filmove, ili kad pričamo o knjigama, ili vodimo neke samo naše razgovore. Možda nas niko tako dobro ne razume kao taj prijatelj. Držimo se zajedno jer se u nečemu mnogo dobro slažemo. Ali nije dovoljno to što se u nečemu savršeno slažemo i razumemo pa da postanemo bliski. Bliskost zahteva mnogo, mnogo više. Takođe, istinski bliska prijateljstva nisu uvek lepa i lepršava, nekad dođe vreme kada su teška i zahtevna. A ova lepršava prijateljstva nikada nisu zahtevna. Sa tim prijateljima pričamo na teme koje nam najbolje idu i uvek je lepo, nekako možemo da računamo na to da će nam biti lepo. Ona imaju svoju veliku vrednost u našem životu i mislim da ne treba gurati takva prijateljstva da postanu više od toga. Ona naravno vremenom mogu da postanu više, ali ako se to ne desi, mislim da svakako vrede baš takva kakva jesu, lagana i neobavezna. Nekada nam baš takvi razgovori trebaju. Nekada su saveti tih prijatelja vredniji od onih koje nam mogu dati oni koji nas dobro poznaju.

Željka Kurjački Po struci sam psiholog i psihoterapeut. Psihoterapijom se bavim poslednjih deset godina. Teme koje me posebno zanimaju su psihologija traume i oporavka, kao i istraživanje osećanja sreće, koliko zadovoljstvo životom, kvalitetni međuljudski odnosi i posedovanje viših ciljeva u životu utiču na fizičko zdravlje i psihološku otpornost. Radim u Novom Sadu

Pročitajte još:

Knjige koje volimo nas uče o nama samima i daju nam odgovore
Lične granice protiv teških ljudi
Devojčicama koje ove jeseni kreću u srednju školu…