Kako da podnesemo „nezasluženu“ nesreću ili gubitak?

Kada nam se u životu dogode stvari koje su jako teške, i koje ne umemo sebi da objasnimo, težimo da tražimo uzroke tih stvari. Nekako smo u našoj civilizaciji navikli da svaka posledica ima svoj uzrok i da smo mi nekako na to uticali, ili da smo mogli to da sprečimo; da smo lošu sreću zaslužili. Teško je, najčešće, prihvatiti suprotno, da se stvari događaju kao plod slučajnosti, da nije moguće sve stvari objasniti i razumeti i da sve stvari nemaju uzrok.

Kada nam se dogodi patnja, kada ne znamo kako sa njom da se izborimo, težimo da tražimo takav uzrok, takav odgovor na pitanje i nekako smo skloni da pitamo: „Zašto ja? Zašto se meni baš to dogodilo? Čime sam ja ovo zaslužio?“. To su sve ljudska pitanja koje je postavio svako od nas. Potpuno su razumljiva. Razumljiva su pre svega, stoga što je čitava zapadna civilizacija kojoj pripadamo je odrasla na toj priči, na priči o uzrocima, na priči o dobru i zlu, bajkama, na uverenju da se dobro dobrim vraća, da se sreća zaslužuje, da se sve zaslužuje i da, ukoliko uradimo sve što je do nas, da će sve biti dobro na kraju. Ova ideja kojoj nas uče i koju jako dugo nosimo sa sobom često nas stavlja u jako loš položaj. Verujemo da nekako možemo da kontrolišemo život, da, ako mi budemo dobri, da će onda i život biti dobar prema nama. Verujemo da možemo na određeni način dobrotom kategorisati život, da možemo da podelimo život na dobro i zlo, što onda rezultira time da najčešće uradimo sve što je dobro i začudimo se surovošću života i teškim, nesrećnim okolnostima.

Zaista je teško prihvatiti da smo učinili sve što smo mogli a da život zaista ume da ne bude fer prema nama, i da se stvari naprosto događaju. Nekako je, ma kako to zvučalo, lakše verovati da su događaji pod našom kontrolom, pa makar i oni najgori i da smo ih nekako izazvali, nego da nismo ništa mogli da učinimo povodom toga. To nas čini nemoćnim, jer mi imamo inherentnu potrebu da strukturišemo čitav svet i život, da kontrolišemo život. Sve je to zato što je nama potrebna ta struktura, potreban nam je smisao, potrebno nam je da svet ima neki nama poznati smisao i poznata pravila igre. Kada znamo pravila igre, tačno znamo šta treba činiti. Teško je prihvatiti da nema pravila igre. Uzmimo, na primer, starogrčke drame kojima je upravo to cilj- da pokažu ljudima koliko život može biti nepredvidiv i nepravedan.

Na primer, Sofokleov Edip je primer nekoga ko je dao sve od sebe, ali ga je život slomio. Edip je bio otelotvorenje čoveka koji je činio sve što je mogao, koji je bio dobar i plemenit ali ipak nije uspeo da izbegne sudbini. Sudbinu treba shvatiti drugačije nego što je danas shvatamo. Sudbina je ovde ne samo ono što je prorečeno već svaki događaj koji je izvan naše kontrole. Sudbinski je zato što nikada i nismo mogli da ga spoznamo niti sprečimo. Sudbina su okolnosti. Stoga je život pre svega poziv da se izborimo sa frustracijom neuspeha i nemogućnosti kontrole a, neretko je život „sudbina“ koja nam oduzima voljene ili preti da nam oduzme nas same.

Okolnosti nas mogu često slomiti iako smo dali sve od sebe. Pokušali smo sve, ali nismo uspeli. I nije ljudska tragedija u tome što nismo uspeli, iako okolnosti zaista umeju biti teške, već u tome što je teško prihvatiti ideju da mi nismo ti koji mogu to da spreče i da nekako, iako nam se najčešće čini da tu ne pomaže nikakva uteha sem odgovora, moramo nastaviti život i pronaći smisao sa svešću o tome da ne možemo znati sve i da ne možemo kontrolisati život, ali da, uprkos tome, moramo nastaviti da živimo.

Jednostavno, život nema pravila. Ne možemo mu nametnuti strukturu. On, naprosto, ide svojim tokom. Stoga, odgovor na pitanej o uzroku je izlišan, jer ga nikako ne možemo znati. Pitanje implicira da postoji neko pravilo a život nema pravila. Samo ljudski svet ima pravila i samo u okviru našeg sveta možemo da odgovorimo na to pitanje ali ne i u okviru života i svih stvari koje se događaju van našeg sveta i našeg uticaja i moći. Kada pričamo o životu, tog odgovora zaista nema. To je teško. Teško je živeti sa tim. Stoga je neophodno, ne kako mnoge terapeutske škole kažu, pronađemo „dete u sebi“, već da pronađemo heroja u sebi. Heroja, kao u antičkim tragedijama. Ne onog koji potiskuje emocije i bol, već onog koga boli, koji pada, ustaje, bori se i istrajava. Dopušta sebi da mu bude teško, ali istrajava, nadajući se i tražeći svoje mesto pod suncem ma koliko ga život lomio. Onog koji i ako strada, bori se do kraja, imajući veru. To je život, rizik. A to je jedino što imamo.

Kao i Edip, i ostali Sofoklovi heroji, kao i heroji antičke Grčke, retko su pobeđivali. Tek ponekad bi osetili slast uspeha i ispunjenje svojih planova. Međutim, nastavili su borbu. Pronalazili su u tom putu borbe svoju svrhu, a ne u samom cilju. Činili su sve što mogu kako bi nadmudrili život i najčešće nisu uspevali. Možda tome treba i da nas nauče antičke tragedije- da je neophodno drugačije doživeti život i smrt. Da nisu sve stvari vredne nerviranja i da život može da krene u različitim pravcima koji nemaju objašnjenje, nemaju uzrok niti razlog. Međutim, sve to ne znači da ne mogu imati korisnu posledicu- dubinsko preobraženje nas samih. Ekstremne promene uvek to zahtevaju od nas. Zahtevaju da drugačije postavimo prioritete u životu ili nađemo smisao u onim stvarima koje ranije nismo ni primećivali. Lekovito je suočiti se sa svojim strahovima, razgovarati o njima. I tu dolazimo do pitanja sa početka teksta koje nema odgovora.

Gde je pravda? Smisao? Razlog? Život je, nažalost, često „nepošten“. Život ne mari za pravila, i kao što reče Niče, ne može se nadmudriti. To ne znači da „dobri“ ljudi uvek stradaju, a „loši“ ne, već, kako reče Sofokle, bitka nikada nije završena.
Nastavljamo da se borimo, izdržavajući, menjajući se, nadajući se i opstajući i samo ponekad upoznajemo pravu sreću na kraju puta. Sreća je u samom putu i borbi. Naše sazrevanje se mora dramatično drugačije razumeti u odnosu na ono što se u našoj civilizaciji forsira pod pojmom odrastanja. Tu je reč ne samo o stvarima koje je potrebno da preduzmemo, već o prihvatanju frustracije, ograničenja i neizvesnosti koju život nosi sa sobom. Edip je bio snažan i pošten čovek, pravedan čovek, i onda je, bez posebnog razloga, uništen. Okolnosti, sudbina, ili nešto treće, tek- život ga je slomio u komade. Nije to bilo pošteno. Niti pravedno. Život je, nažalost, često takav. Učinio je sve što je mogao i nije zaslužio ovakav kraj. Međutim, upravo se u tom primeru, u Edipovom, krije čovek. Krije se neko ko nije odustao, neko ko se borio. Ko je stradao. Krije se ljudski duh. Naše je da uradimo ono što je do nas i da se nadamo da će to biti dovoljno, a ako ne bude, nema utehe sem uverenja o tome da smo svesni da stvari mogu izmaći kontroli i želji da ponovo izgradimo sebe i ponovo izgradimo želju za životom i za borbom.

Svako, ma koliko hrabar i snažan bio, može pasti. Svakome je ponekad potrebna pomoć. Nije hrabar onaj koji nikada nije pao, već onaj koji stalno pokušava da ustane i da nastavi dalje, čak i kada oseća da ne može i da ne želi. Čak i tada, traži pomoć kako bi ponovo želeo i ponovo ustao. To je ljudski duh, i njemu se treba diviti. Šta nas čeka u budućnosti? To niko ne zna. Međutim, ukoliko to već ne možemo da promenimo, i ne znamo da li nas čeka dobro ili zlo, valjalo bi da porazmislimo o tome i pokušamo to da prihvatimo a zatim zakoračimo u nepoznato. Život to i jeste. Život je rizik koji moramo preduzeti, uz sva ograničenja, strepnje i teškoće koje sa sobom nosi. Sve dok živimo, postoji nada i prilika.

Milan Damjanac
Milan Damjanac je konstruktivista, a u svom terapijskom radu kombinuje tehnike razčličitih terapijskih pravaca. Posebno proučava oblast egzistencijalizma i pokušava na drugačiji način da sagleda psihičke poremećaje, a posebno depresiju i anksioznost. Piše na teme iz kulturologije, filozofije, psihologije i psihoterapije.

Pročitajte još:

Anksioznost kao egzistencijalno stanje
Depresija kao gubitak smisla
Drugačiji pogled na konstruktivističku psihoterapiju