Kako da ponovo budemo sebi lepe

Zamislite kada bi odrasli ljudi komentarisali izgled malih devojčica na isti način kao što to čine sa odraslim devojkama. „Vidi se da će imati velike grudi“ ili „Ima lepo oblikovanu guzu“. U najboljem slučaju bilo bi pomalo neprijatno slušati takve komentare. Verovatno bismo imali želju da zamolimo govornika da prekine ili, ako smo malo robusniji tip, da ga udarimo.

Prema deci uglavnom imamo veoma zdrav odnos kada je izgradnja njihovog telesnog samopouzdanja u pitanju. Poštujemo njihove granice. Znamo da je komentarisanje njihovog izgleda u detalje prelaženje granica.

Neko dete nam može biti lepo ili ne, primetićemo kakvu kosu ima, kakve oči ima, da li je visoko ili nisko, buckasto ili mršavo i to je uglavnom to. Ni blizu onog detaljnog izučavanja, ocenjivanja i komentarisanja izgleda tela koje radimo odraslim devojkama. A odraslim devojkama i ženama nije ništa manje neugodno kada čuju ili primete da ih neko procenjuje na takav način. Jednako mogu da se osećaju povređene, postiđene, izložene, bez obzira da li je komentar o njenom telu zamišljen kao kompliment ili ne.

U detinjstvu smo bile srećne u svom telu jer, sve do puberteta, niko nam nije zamerao da imamo krive zube ili noge. Nikog nije bilo briga, pa tako ni nas. Naši zubi su mogli da grizu, noge su mogle da trče i mi smo ih volele. Počeli smo da osećamo stid od svog tela onda kada su nam počeli govoriti da smo predebele da se bavimo sportom, da nam te naočari ne stoje na naš oblik lica, da ne bismo trebale nositi punđu jer su nam uši klempave, da se ne smejemo otvorenih usta jer imamo krive zube, da nosimo zatvorene sandale jer nam stopala nisu lepa, da se ofarbamo u plavo jer ćemo biti privlačnije, da smo previše bele za bazen, da nam je prijatelj iz detinjstva dečko, da nemamo glas za hor, da ne znamo da crtamo, da su nam usne pretanke, da ne ide kratka suknja na krive noge, tamniji puder ispod jagodica, a svetliji na čelo jer imamo četvrtasto lice, da smešno izgledamo kad trčimo.

Neke od ovih poruka date su nam direktno, a neke pogledima, izostankom komplimenta, komentarisanjem nekog drugog pred nama i na mnoge druge slične načine.

Samopouzdanje smo počele da gubimo onda kada smo poverovale da je jako važno da naše telo lepo i privlačno izgleda, a da nije toliko važno kako se mi u njemu osećamo. Nije važno da li mi prija da trčim ili plivam, ako mislim da ne izgledam lepo dok to radim. Nije važno što bih jako želela da se družim sa ljudima iz hora ili iz škole slikanja, i što uživam u pevanju veselih, melodičnih pesama, kada mislim da imam loš glas ili da ne umem da crtam.

Za mnoga zadovoljstva počinjemo sebe da uskraćujemo jer mislimo da nismo dovoljno lepe. Kada ne radimo ono što želimo i što nam prija, mi sebe uskraćujemo za osećaj napretka, za uspeh, mogućnosti da se sprijateljimo sa novim ljudima, da naučimo i doživimo nešto novo, da steknemo neki novi, zanimljiviji ugao posmatranja na život.

Tek kada shvatimo da je ono što neko misli o našem izgledu nevažno, počećemo da se vraćamo sebi i onom doživljaju svog tela koji smo imale kao male. Važno je da uvidimo koliko grešimo kada sebe uskraćujemo za nešto što naše telo želi da radi samo zato što mislimo da ćemo nekome biti smešni ili neprivlačni. U većini situacija drugi ljudi ne razmišljaju ni blizu toliko o nama koliko mi mislimo. Oni su takođe opterećeni svojim izgledom. Osim toga, velika je verovatnoća da im izgledamo lepo. Ali čak i da je naša procena tačna, čak i da im zaista izgledamo smešno ili neprivlačno, zar ćemo zbog nečijeg trenutnog mišljenja sebe uskratiti za tako važne stvari kao što su fizička aktivnost, hobiji, osećaj pripadanja svom telu i osećaj udobnosti u svom telu.

I nije problem u šminkanju. Šminkanje je oduvek deo ženskih rituala. Problem je u tome što poruka kozmetičkih kuća nije: koristi kreme i šminku da bi bila još lepša, da bi istakla ono što je posebno lepo kod tebe, da bi uživala u mirisnim kremama, parfemima, lepim bojama i samom ritualu ulepšavanja. Njihova poruka glasi: šminkaj se da bi mogla da prihvatiš sebe, da bi bila prihvatljiva, dovoljno dobra. Kozmetičke kuće igraju na kartu postiđivanja žena zbog nekih fizičkih „mana“ u izgledu. Potrebno je da verujemo da je nešto na našem telu toliko loše, da zbog toga drugim ljudima možemo biti veoma odbojni, bez obzira na sve naše druge osobine.

Ako odlučimo da prestanemo da razmišljamo na takav način, s početka nam može biti neugodno da radimo ono za šta su nam rekli da nismo dovoljno lepi. Bićemo veoma svesni svojih pokreta i svog tela. Veći deo vremena provodićemo mentalno gledajući sebe sa strane, kako izgledamo dok nešto radimo (trčimo, pevamo, plivamo), a ne kako se osećamo dok to radimo. Ali vremenom ćemo prestati da budemo toliko svesne svog tela i izgleda, jer i nije naše prirodno stanje da stalno razmišljamo kako drugima izgledamo. Kada počnemo da osećamo prijatnost jer smo fizički aktivni, jer smo u dobrom društvu i radimo ono što želimo, i naše samopouzdanje i osećaj udobnosti u svom telu će početi da nam se vraća.

Pročitajte još:

Lične granice protiv teških ljudi
Terapijski značaj smeha
Ništa nije zabavno dok ne postaneš dobar u tome
Kad porasteš kašće ti se samo