Kako smo napravili svoj životni plan?

Kada ste doneli odluku da živite baš takav život kakav živite sada?

Možda smatrate da je to jednostavno bila sudbina i da u toj odluci vi i niste imali nikakvog uticaja.
Ukoliko pripadate ovoj grupi ljudi spadate u ekstrem koji veruje da je životni put svakog pojedinca unapred određen od strane neke više sile, božanstva i da vi taj put samo treba da sledite pri tom otpisujući sve odrasle sposobnosti koje imate na raspolaganju i ne dozvoljavajući sebi slobodu izbora koju imaju ljudi koji smatraju da u njihovom životu baš sve zavisi od njih i da su samo oni krojači vlastite sreće.

Ono što je zajedničko za ove dve grupe ljudi je to da i jedni i drugi žive u skladu sa vlastitim iskrivljenim uverenjima koja su stekli na osnovu ranih životnih iskustava i u skladu sa kojima sada sebe prisiljavaju da žive. Ovde se radi o jednoj vrsti nesvesnog životnog plana koji se formira od druge do sedme godine života.

Ako ste već počeli da se pitate kako je moguće da dete od dve, tri ili pet godina donosi tako važne odluke i pomislili kako ono sigurno za to ne može biti sposobno, setite se koliko često su neke vaše reakcije bile nalik onim nezrelim dečijim i koliko često su sve međusobno podsećale jedna na drugu.

Sve ove reakcije zajedno deo su nesvesnog životnog plana, tj. skripta koji je svako od nas „sastavio“ u detinjstvu od niza iskrivljenih uverenja o nekom važnom životnom pitanju. U tom dobu deca imaju drugačiji način razmišljanja od odraslih koji je konkretan i razvojno ograničen, te je i mogućnost iskrivljenja veoma velika. Ti iskrivljeni zaključci doneti su pod uticajem važnih autoriteta i ne preispituju se, već prihvataju kao istina o kojoj se ne raspravlja. Ovde možemo pronaći korene svih predrasuda i zabluda koje smo tokom života stekli slušajući i posmatrajući značajne druge (npr. žene su loši vozači, plavuše su glupe, mladi ne mogu biti odgovorni…). Ovakvo stanje stvari proizilazi iz toga što dete, za razliku od odraslih, ima veliku potrebu za ljubavlju i prihvatanjem, te kako bi ih obezbedilo prihvata sve što mu važni odrasli kažu ili urade. Deci je odnos koji tada imaju sa majkom i drugim osobama koje o njemu brinu veoma važan i u zavisnosti od kvaliteta tog odnosa zavisiće i stepen iskrivljenosti uverenja, tj ukoliko je npr. majka osoba koja bezuslovno prihvata ličnost deteta, pokazuje ljubav i prihvatanje, ali i postavlja jasne zahteve i ograničenja u skladu sa uzrastom deteta, ono će imati velike šanse da razvije realističnu i pozitivnu sliku o sebi, vlastitim sposobnostima i postignućima. Ono će znati da je osoba vredna ljubavi i poštovanja, biće u stanju da život živi u skladu sa sobom i svojim željama onoliko koliko to okolnosti dozvoljavaju. To znači da neće prepreke videti tamo gde ih nema i da će se boriti za što kvalitetniji i ispunjeniji život. Ovo naravno ne znači da problema neće biti, ali će osoba sa ovakvim stavom realne smetnje ukoliko je moguće, savladati, a nerešive prihvatiti kao takve.

Međutim, kada osoba ima iskrivljena uverenja sa kojima ostaje i u odraslom dobu ona će mnoge probleme koji su objektivno rešivi procenjivati kao nemoguću misiju. Ovakva uverenja deluju kao “samoispunjujuća” proročanstva, odnosno ukoliko osoba veruje da ju je nemoguće voleti ona će na kraju i “dokazati” da nije voljiva. Ona će svoj skript ispuniti tako što će se zaljubljivati upravo u one osobe koji joj jasno pokazuju da je ne vole ili će čak i kada poveruje da je neko počeo da je voli tu ljubav toliko testirati i preteranim zahtevima ili ljubomornim scenama oterati osobu sa kojom je u vezi.

Osnovni problem sa ovim uverenjima je taj što se ona tokom života stalno potvrđuju i jačaju. Osoba koja ih ima nastojaće da redefiniše stvarnost i uklopi je u svoja očekivanja i uverenja, tako da će u svakoj situaciji videti potvrdu svojih davno izvedenih zaključaka. Do same promene ovakvog načina funkcionisanja u retkim slučajevima može doći spontano kada osoba upozna drugu za nju izuzetnu osobu koja svojim ponašanjem deluje kao autoritet i model za promenu dosadašnjeg načina funkcionisanja. Ipak, da bi neko promenio sopstvene iskrivljene zaključke i odluke proistekle iz njih psihoterapija predstavlja najsigurniji put jer u bezbednoj situaciji tokom psihoterapijske seanse, a uz podršku i nadzor terapeuta osoba može dozvoliti sebi da pronikne i u najkorenitije i najranije skriptne odluke.

Jelena Dragičević Berat, MA
Master psiholog, TA psihoterapeut, školski psiholog i asertivni trener sa višegodišnjim iskustvom u savetovanju i psihoterapiji dece, adolescenata i odraslih osoba. U radu koristi integrativni pristup kombinovanjem metoda iz različitih psihoterapijskih modaliteta. Smatra da podrška, negujući pristup i davanje dozvola tokom psihoterapijskog rada podstiču razvoj odraslih potencijala svake osobe neophodnih za postizanje ciljeva.

Pročitajte još:

Koliko naša inteligencija zavisi od životnog scenarija
Vučiji pogled na svet
Dijagnostički i terapijski značaj smeha