Kompleksna traumatska reakcija

Jednostavan posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) nastaje nakon jednog izolovanog traumatskog događaja. Osoba tačno zna zbog čega se javljaju njeni simptomi. Sećanje i snovi su vezani za konkretan događaj. Klijent zna od kada njegovi problemi počinju. Međutim, kod kompleksnog PTSP-a ne postoji vreme “pre” i “posle”. Kompleksni PTSP nastaje nakon dugotrajne, ponavljane traumatske situacije. Situacije porodičnog nasilja, rat, ponavljano seksualno zlostavljanje, incest, logor, jesu situacije gde se traumatski događaji ponavljaju jedan za drugim. U tim situacijama osoba je u nekoj vrsti zatočeništva iz koje ne vidi izlaz. Simptomi PTSP-a kod ljudi koji su preživeli ovakav vid nasilja nisu vezani za jedan konkretan događaj. Oni ne osećaju da je događaj van njih, jer je trauma postala srž njihovog identiteta. Džudit Herman, koja je 1992. godine prva istakla značaj stvaranja zasebne dijagnoze Kompleksnog PTSP-a, u knjizi „Trauma i oporavak“ tu razliku opisuje ovako: „Dok se pacijenti sa prostim posttraumatskim stresnim poremećajem ponekad plaše da će izgubiti razum, pacijenti sa složenim poremećajem često osećaju da su izgubili sebe“. Oni često ne doživljavaju nasilje koje su preživeli kao uzrok njihovih tegoba. Toliko su dugo živeli u tome da je to postalo deo njihove svakodnevice. Žena koja je bila u nasilnom braku može doći na terapiju, izneti svoje simptome i usput vam reći: “Jeste, moj muž je ponekad preke naravi, ali kakve to veze ima sa ovim?” Tendencija da se adaptiramo na nasilje koje dugo traje i da vremenom prestajemo da ga prepoznajemo kao značajno prikazana je u naslovu filma Incest Trauma Centra: “Novo je da sam bila zlostavljana”. Upravo zbog toga se i tretman kompleksnog PTSP-a razlikuje od tretmana jednostavnog PTSP-a. Ne stavlja se naglasak na suočavanje sa samim traumatskim događajem, iz prostog razloga što ne postoji samo jedan takav događaj.

Osoba koja je preživela jedan traumatski događaj govoriće o svom životu „pre“ i „posle“ tog događaja. Na primer, reći će da je ranije volela da se šeta sama, a da se sada toga plaši. Ranije nije imala nikakvih problema sa spavanjem, a sada ne može da zaspi ako je tišina u sobi. Ona tačno zna šta je uzrok njenih tegoba. Međutim, ako je osoba živela u situaciji nasilja mesecima ili godinama, ona se morala prilagoditi takvom životu kako bi preživela. Njena ličnost je izmenjena, i što je nasilje ranije počelo, to je ona više „izrastala“ u drugačiju osobu. Za nju ne postoji  vreme „pre“ i „posle“ traumatskog događaja. Nasilje je trajalo dovoljno dugo da osoba izmeni sliku o sebi i drugim ljudima, pa tako sada na svoj život pre početka nasilja gleda drugačijim očima. Sebe pre nasilja više ne vidi kao bezbrižnu, već kao naivnu. Čak i kada nasilje prođe, osoba više ne može da ima ravnopravnu intimnu relaciju sa drugim ljudskim bićem. Sa svakom osobom će održavati istu vrstu odnosa kao sa nasilnikom – ili će biti u poziciji žrtve, ili će biti napadač, ili spasilac. Prolongirano nasilje je izmenilo njen život i pre i posle.

Klijent sa kompleksnim PTSP-om će imati manje dramatičnih simptoma flešbekova i intruzivnih sećanja u odnosu na jednostavan PTSP, ali će imati više problema u odnosima sa drugim ljudima, doživljaju sebe i osećaja da “gubi sebe”. Zbog osećaja da ne zna ko je i gde pripada, verovatnije je da će svoje simptome tokom vremena pokušavati da umiri alkoholom ili drogama. Zbog problema u relacijama sa drugima (zavisnički odnos, manipulacija…), kao i zbog mogućeg propratnog alkoholizma i potrage za sopstvenim identitetom, oni često budu dijagnostikovani kao poremećaj ličnosti. Ovakva praksa donosi dodatni teret jer ne samo da njihova preživljena trauma ostaje nepriznata, nego se i njihov način da se na date okolnosti adaptiraju i prežive označava zasebnom uvredljivom dijagnozom.

Kao što je gore navedeno, tretman kompleksnog PTSP-a nije primarno usmeren na suočavanje sa traumatskim događajem. Cilj nasilnika je uvek da se žrtva izoluje od ljudi koji bi joj mogli pomoći. U izolaciji osoba gubi svoju snagu, a jedino drugo ljudsko biće na koje može da se osloni je sam nasilnik. Tretman se, dakle, usmerava na obnavljanje prekinutih odnosa sa okolinom (Herman, “Trauma i oporavak”), kao i na osnaživanje osobe da vodi računa o sebi, stvori bezbednu okolinu za sebe i pronađe svoje mesto u svetu.

Pročitajte još:

Stokholmski sindrom – dijagnoza zarad mira u kući
Odgovornost posmatrača
Zlostavljanje menja dečiji mozak