Lične granice protiv teških ljudi

Šta su to lične granice? To je jedna nevidljiva opna koja drži na okupu sve ono što smo mi: naše misli, osećanja, sećanja, ideje, uverenja, vrednosti u životu. Tom opnom mi smo ograničili onaj deo naše ličnosti i našeg tela koji je samo naš, u koji, ma šta da se desilo, niko nema pravo da uđe.

Ne postoje unapred definisane zdrave lične granice. Ljudi koji su odrastali u veoma prisnim porodicama,
i oni koji su odrastali u porodicama u kojima članovi nisu međusobno bliski, imaju sasvim drugačije postavljene ove granice. Ponašanje drugih ljudi sa kojima se jedna osoba oseća udobno i bezbedno, drugoj može da bude krajnje neprijatno i neprihvatljivo.

Roditelji su nas svojim primerom učili kako i gde da postavimo granice. Sopstveno iskustvo kasnije u životu nas je takođe tome učilo.

Da li nam je u redu da nam drugi komentarišu fizički izgled, na primer? Ako jeste, na koji način nam je u redu da to rade?

Da li tolerišemo nečija stalna kašnjenja ili otkazivanja sastanaka? Da li drugima lako opraštamo takvo ponašanje, a sebi to isto ne dozvoljavamo?

Da li dozvoljavamo drugima da istresaju svoj bes na nama?

Da li prihvatamo fizički dodir koji nam ne prija, jer ne želimo da povredimo drugu osobu?

Da li ne pokazujemo ljutnju kada nas neko vređa jer mislimo da ljutnja ne pomaže?

Bez obzira na to koliko su daleko postavljene, kada su granice zdrave i čvrste, mi se osećamo bezbedno i dobro. Mi tada lako primetimo kada neko radi ili govori nešto što nam ne prija, poštujemo kod sebe taj osećaj, verujemo mu i stavljamo do znanja da nam se to ne sviđa. Međutim, kada su nam granice nejasne i slabe, mi sumnjamo u svoj unutrašnji osećaj, verujemo da preterujemo, da smo preosetljivi, optužujemo sebe da ne znamo da se opustimo, ljutimo se na sebe što se ne branimo, što „dozvoljavamo da nas gaze“ itd. Osećamo se dobro onda kada se drugi prema nama ponašaju dobro i sa poštovanjem, a loše onda kada su drugi prema nama loši. Naše samopoštovanje tada zavisi od tretmana koji dobijamo od drugih ljudi.

Kada smo naučili da, na primer, naše telo nije samo po sebi granica koju drugi ljudi ne smeju prelaziti nepozvani, mi očekujemo i prihvatamo dodir i kada ga ne želimo. Mi očekujemo da nam se komentariše naša kilaža ili izgled naše kože. Mi čak i iniciramo razgovore na tu temu, pitamo druge šta misle, tražimo razuveravanja i kada nam zaista ne prija da o tome razgovaramo.

Ako nas nisu naučili da postoje lične granice kada su naša osećanja i misli u pitanju, mi tada ne verujemo da je u redu da neku svoju emociju, sećanje ili pomisao zadržimo samo za sebe, naročito ako su te emocije i misli važne. Mi tada osećamo krivicu ako ih ne podelimo sa bliskim ljudima. Osećamo da smo loša ćerka, majka, drugarica ako postoji nešto važno o nama što oni ne znaju.

Većina ljudi koja ima slabo postavljene lične granice zna da ima taj problem, zna da ih lako povređuju ponašanja ljudi oko njih. Međutim, većina će tražiti pomoć u vidu saveta kako da se odbrane ili kako da kažu ljudima da prestanu da ih povređuju. Tražiće neku savršenu formulu kako da „ućutkaju“ drugu osobu jednom zauvek.

Ali nije rešenje u savršenoj rečenici. Pre nego što potraže način KAKO da saopšte gde je granica, oni treba da zaista poveruju da imaju pravo na tu granicu. Jer ako u to ne veruju, tada će njihova unutrašnja reakcija i unutrašnji doživljaj zavisiti od reakcije te druge osobe. A oni treba da znaju da, bez obzira na to da li se druga osoba slaže sa njima ili ne, njihov unutrašnji osećaj ih ne laže. Druga osoba možda zaista ne veruje da prelazi neku granicu, ali ona to radi. To možda nije njena granica, ali jeste vaša. Kada se osećate uznemireno i nesigurno kada sa nekim razgovarate, najverovatnije ta osoba radi ili govori nešto što vas uznemirava. Ne sumnjajte u svoj unutrašnji osećaj i ne optužujte sebe da ste nesigurni, smotani u socijalnim kontaktima i slično. Setite se samo onih ljudi sa kojima se osećate divno kada razgovarate! Oni samo ne prelaze vaše granice.

Kada shvatite da imate pravo da ne dozvolite ono ponašanje zbog koga se osećate loše, tada ćete lako naći način kako da to saopštite drugim ljudima. Tada nećete tražiti savršenu rečenicu kojom biste „ućutkali“ drugu osobu, a njena reakcija vama neće biti dokaz da li ste bili u pravu ili niste. Kada verujete sebi i svojoj proceni, kada znate da vam neko ponašanje ne prija i to kod sebe poštujete, tada ćete ljubazno reći da vam se to ponašanje ne dopada i da ga nećete tolerisati. Druga osoba će svakako negodovati, ali to se vas neće ticati. Vi ćete uporno ponavljati, na ovaj ili onaj način, da to ponašanje nećete dozvoliti. Nije rešenje u pronalaženju savršene rečenice, već u nepokolebljivom stavu da se preko te granice ne može prelaziti.

Pročitajte još:

Kad vidiš da će da te ostavi, ostavi ti njega prva
Kad volimo emotivno nedostupnu osobu
Vučiji pogled na svet