Male prljave boginje u psihoterapiji: Dijagnostički i terapijski značaj smeha

Klijentov smeh tokom terapije je reakcija koju kao terapeuti često propustimo da primetimo. Za razliku od plača, dijagnostički značaj smeha je potcenjen. A smeh može da bude odlično dijagnostičko, kao i terapijsko sredstvo. Svaki terapeut koji je radio sa duboko depresivnim ili traumatizovanim klijentom zna šta znači kada se takav klijent, nakon dugog tugovanja, nasmeje onim glasnim, zaraznim smehom „iz stomaka“.

Ovde ćemo govoriti upravo o tom smehu i njegovom značaju u psihoterapiji. Pre nego što počnemo priču o tom smehu, važno je da prepoznamo koje još vrste smeha postoje.

Radeći sa alkoholičarima, Klod Stajner je primetio da njegovi klijenti vole da zabavljaju ljude u svom okruženju pričom o nezgodnim situacijama u kojima su se našli kada su bili mrtvi pijani. U tim pričama oni su se na neki način osramotili ili ugrozili svoj ili tuđi život. Bez obzira na to, publika se smeje jer je priča ispričana na komičan način. Osim toga, publika zna da će onaj ko priča biti razočaran i ljut ako smeh izostane. Ako bismo umesto smeha pokazali zabrinutost, to bi sigurno izazvalo negodovanje pričaoca. Smeh kroz koji je takva priča ispričana naziva se „smeh pod vešalima“ po ugledu na običaje u Engleskoj u 18. veku, gde su osuđenici na smrt dobijali priznanje i ljubav publike ako bi bili u stanju da se šale na račun svoje sudbine dok stoje na vešalima. Smeh publike koja sluša priču može se nazvati „dželatski smeh“ jer se njime odobrava to ponašanje i taj smeh zateže omču. (Razliku između „dželatskog smeha“ koji stiže od publike i smeha „pod vešalima“ koji stiže od pričaoca nisam našla u engleskoj literaturi. Sve se vodi pod „Gallows laugh“.)

Sada ćemo detaljnije razmotriti ovaj destruktivni smeh. Ako imamo, na primer, majku koja voli što je majka, sva tri njena ego stanja jednako odobravaju kad ona neguje bebu. Međutim, ako imamo majku koja nije spremna da bude majka, njeno ego stanje Dete može da se oseća na neki način „zakinutim“ činjenicom da se rodilo pravo dete (mora da se odrekne mnogih svojih planova i ambicija na neko vreme, mnogo sitnih zadovoljstava više ne može sebi da priušti, pažnja partnera je podeljena sa detetom itd.). U toj situaciji ona će iz Odraslog i Roditelja dobro negovati dete, ali iz Deteta će provejavati ljutnja. Za to vreme, kod njenog pravog deteta se dešava sledeće: njegovo ego stanje Odrasli ima zadatak da nađe način da uvek usreći mamu, kako bi ona nastavila da brine o njemu. Ono shvata da će pridobiti njeno Dete ako učini neku nevaljalštinu. Iako će ga mama (iz Roditelja) grditi, njena grdnja neće biti iskrena i ispod nje će se nazirati smeh Deteta. Tako dete i kada odraste nastavlja da usrećuje majku na isti način. Kada zasmejava publiku pričom o pijančenju prethodne noći, on sa vešala poručuje: „Evo mama, uvek si govorila da ću ovako završiti, i evo me, ha ha!“ (Erik Bern, „Šta kažeš posle zdravo“).

Postoji još jedna nezdrava vrsta smeha koju povremeno čujemo od klijenta. To je smeh koji stiže iz ego stanja Dete, kada se osoba unapred raduje nekoj pakosti koju se sprema da uradi. Bern ovaj smeh naziva igrični, „hajde da ga pređemo na brzaka“ smeh. Taj smeh čujemo, na primer, dok klijent priča kako se izvukao iz neke situacije tako što je neko drugi optužen umesto njega.

Pored ovih nezdravih vrsta smeha koje potkrepljuju klijentov problem, postoje i tri zdrava smeha.

Dedin smeh dolazi iz ego stanja Roditelj. To je dobronameran, empatišući i pokroviteljski smeh Roditelja dok gleda Dete kako se trudi da nešto uradi. Bern ga je zvao i Smeh Deda Mraza.

Druga vrsta zdravog smeha stiže iz Odraslog – kada klijent postigne uvid tokom terapije. Na primer kada otkrije obrazac svog ponašanja ili skrivenu dobit neke psihološke igre. Psiholozi to nazivaju “Aha! Doživljaj” (na šta je Bern dodao: “mada lično nisam čuo nikoga, izuzev psihologa, da u ovakvim trenucima uzvikuje Aha!”).

I poslednji, a za ovu priču najvažniji smeh stiže iz ego stanja Dete. To je onaj iskren, grohotan smeh čiste radosti, potpuno oslobođen scenarija. Kada se javi kod duboko depresivnih klijenata predstavlja odličan prognostički znak!  U knjizi “Žene koje trče s vukovima”, Klarise Pinkole Estes, postoji priča o Demetri, grčkoj boginji plodnosti, čiju je ćerku ukrao Had, bog podzemlja. Demetra je mesecima tragala po čitavoj zemlji ne bi li našla svoju ćerku i naposletku se umorila. Tako umorna stala je kraj jednog bunara da se odmori. Uskoro je ugledala neko čudno malo stvorenje kako joj dolazi u susret. “To rasplesano žensko bilo je uistinu čarobno, jer nije imalo glavu nego su joj bradavice bile na mjestu očiju, a vulva na mjestu usta. Poče uveseljavati Demetru izgovarajući tim ljupkim ustima zgodne masne šale. Demetra se nasmiješi, zatim zahihoće, pa se nasmije iz dubine trbuha. I tako su se dvije žene zajedno smijale, mala Baubo, Božica trbuha i snažna Božica Majka Zemlje, Demetra”. Tako je Demetra, uz pomoć male bezobrazne boginje koja priča masne viceve uspela da skupi snagu i krene dalje. Naposletku je njena potraga urodila plodom i ona je pronašla svoju ćerku.

Šta se, TA jezikom rečeno, zapravo desilo nakon što je mala boginja ispričala svoju šalu? Demetra je bila zarobljena u istim beznadežnim mislima, a ta šala je katektirala njeno ego stanje Dete, pružajući joj time uvid u druge mogućnosti koje ima i dajući joj novu energiju.

Greška koju kao terapeuti pravimo je da se smejemo šalama “ispod vešala” svojih klijenata. Ako odbijemo da se nasmejemo ovoj šali sasvim sigurno ćemo izazvati ljutnju kod klijenta. Ali je jako važno da to uradimo. Zaista nema ničeg smešnog u samodestruktivnom ponašanju osobe koja je kod nas došla po pomoć, i nije u redu potkrepljivati to ponašanje samo da bismo izbegli malo neprijatnosti zbog klijentove reakcije. Druga, malo manja, greška koju pravimo je da zdrav smeh na sopstveni račun proglasimo smehom pod vešalima. Ako klijent pravi duhovite šale na račun svoje sudbine za koju nije sam odgovoran, to je zdrav smeh koji katektira Slobodno Dete, daje energiju i promenu perspektive, i takav smeh ne treba sputavati.