O onima što kažu „Meni se to nikad ne bi desilo!“

Jedna moja drugarica često piše o ličnim stvarima, ličnim neuspesima, strahovima, koje nije lako reći javno. Nije od onih što povraćaju po nepoznatim ljudima svoje bolne teme, nego tek povremeno napiše nešto intimno. A onda ima jedna žena, njena prijateljica, koja joj uvek prokomentariše te njene tekstove, uvek u istom duhu:

„Meni se to nikada nije dogodilo!“
ili „Ne mogu da zamislim zašto si to uradila“
„Ne mogu da zamislim da ja tako nešto sebi dozvolim“
ili „Ja sa takvim nikad ne bih bila“

Ja kad god pročitam takav komentar ispod njenog lepog teksta imam potrebu da zaštitim moju drugaricu i da izgrdim i ponizim tu drugu osobu.

Brene Braun, autorka koja je mnogo pisala o postiđivanju, u jednoj svojoj knjizi navodi primer takvih „posramljivača“. Navodi svoj lični primer. Nedugo nakon što je rodila bebu, izašla je na ručak sa svojom poznanicom. U jednom trenutku požalila se kako bi volela da ima samo malo vremena da može da odspava na miru, ali od bebe ne može ništa. Njena poznanica je na to odgovorila:

„Ja se zaista nikada nisam tako osećala. Nikad mi nije bilo žao što sam rodila bebu.“
„Nisam želela da kažem da mi je žao što sam je rodila, već da sam samo jako umorna.“, odgovorila je autorka, vidno uzrujana.

Njena poznanica je nastavila u istom stilu „Izvini, nisam znala da te ta tema toliko boli. Materinstvo je vrlo odgovorna stvar i ne snalaze se svi jednako dobro u tome. To nije za svakoga“. Autorka kaže da se u tom trenutku već okretala po restoranu, tražeći saosećajne svedoke ovog suludog razgovora. Ali je još nekoliko puta nakon toga izašla na ručak sa tom poznanicom.

Mislim da je takva i ta prijateljica moje prijateljice. Sećam se moje jedne takve poznanice. Iz njenih usta su često ispadale zmije i žabe kad ih otvori. A ja sam nastavljala da odgovaram na njene pozive za kafu. Odavno više ne nastavljam prijateljstva sa takvim ljudima, ali ranije jesam.

Brene Braun, autorka koju sam malopre pomenula, objasnila je u svojim knjigama tačno zašto to radimo. Vraćamo se takvim ljudima da bismo im se osvetili i odbranili sebe. Kada kod kuće razmišljamo o tome šta smo trebali reći i zamišljamo unapred situacije u kojima će nam se pružiti prilika da uzvratimo na isti način, to znači da smo upali u zamku srama, kaže Brene. Naš sagovornik je postavio zamku srama i mi smo u nju upali. I imamo zato želju da se vratimo, da se osvetimo. Važno je dati šansu ljudima da su nešto trapavo rekli bez zle namere. Svima se to desi. Ali ako, iako smo im ukazali na to, oni i dalje nastave da pričaju na taj način, tada je važno prekinuti komunikaciju sa njima.

Željka Kurjački Po struci sam psiholog i psihoterapeut. Psihoterapijom se bavim poslednjih deset godina. Teme koje me posebno zanimaju su psihologija traume i oporavka, kao i istraživanje osećanja sreće, koliko zadovoljstvo životom, kvalitetni međuljudski odnosi i posedovanje viših ciljeva u životu utiču na fizičko zdravlje i psihološku otpornost. Radim u Novom Sadu.

Pročitajte još:

Kad prijatelj insisitira na poveravanju
Lične granice protiv teških ljudi
Vučiji pogled na svet