O puteru i jednoj kuvarici

Nikad naša iskrena želja da budemo zdravi nije bila toliko zloupotrebljavana kao danas. Kad je u pitanju hrana, nude nam se svakakve knjige koje ne savetuju, nego insisitiraju! da ćemo biti zdravi i vitki samo ako budemo jeli paleo, hrono, keto… Poruka tih knjiga ne može biti jasnija – sami ste krivi što ste bolesni (ili gojazni) kad ne jedete ovako kao ja. Da se razumemo, ja ne krivim autore za dijete koje savetuju. To su ljudi koji iskreno veruju u svoju ishranu. Ono što mi smeta je bespogovorni ton kojim se čitaocimao braćaju po tim knjigama, a same knjige su vrlo često oprečne. Tako dolazimo do toga da čitaoci, u želji da budu zdravi, biraju savete ne po stručnosti autora i smislenosti saveta, nego po jačini pretećeg tona kojim im se autor u knjizi obraća.

Zato mi je kao melem na ranu došla priča o jednoj stvarnoj ženi od krvi i mesa, koja je pre mnogo godina imala da kaže nešto razumno po pitanju hrane i zdravlja. Njen pristup jelu i životu ne može biti lepši i inspirativniji.

Ta žena je bila američka TV kuvarica Džulija Čajld (15. avgust 1912. – 13. avgust 2004). Za nju sam saznala sasvim slučajno, kada sam na youtube-u tražila novu ideju kako da napravim omlet. Pojavio mi se stari snimak TV emisije „The French Chef“ i videla sam sredovečnu kuvaricu zadihanog, skvičavog, nazalnog glasa, sa ne naročito elegantnim pokretima u kuhinji. Ali nakon par minuta bila sam potpuno zaljubljena u njen beskrajno autentičan stil. Nekako je bila svoja. Pogledala sam još nekoliko „The French Chef“ epizoda i shvatila da je ova žena ono što sam oduvek tražila kao uzor za sebe i sve žene koje volim. Počela sam da učim o njenom životu i evo kakve dragocenosti sam pronašla:

– Džulija Čajld je bila prva TV kuvarica, autorka nekoliko knjiga recepata i veoma voljena javna ličnost. Ona je prva uradila ono što danas rade Džejmi Oliver, Rejčel Rej, Entoni Burden i ostali TV kuvari. Džulija je vratila američkim domaćicama ljubav prema kuvanju. Pojavila se u vreme kada je u Americi bila neprikosnovena takozvana „TV večera“, zamrznuta hrana koja se samo podgreje, pire za minut i hrana iz konzerve. Njen stil je bio za to vreme potpuno neobičan. Postojale su i pre nje neke emisije o kuvanju, gde je kuvar demonstrirao pripremu jela u sterilnom studiju sa jednim improvizovanim stolom. Ali Džulija je uvela kamere u svoju rođenu kuhinju! Njen način je bio krajnje zanimljiv i opuštajući. Davala je ljudima dozvolu da budu ljudska bića i da prave greške. Jednom prilikom je za vreme snimanja programa uživo prosula jelo koje je pripremala. Ležerno je pokupila jelo sa poda, vratila u tiganj i nastavila da kuva. Pogledala je u kameru i rekla: „Ne brinite, sami ste u kuhinji, niko ne vidi šta ste uradili“.

– Džulija Čajld je bila inspiracija za svaku ženu ili muškarca koji još nisu pronašli strast u svom životu i za sve one koji su bili primorani da kasnije u životu počnu od nule. Ona je tek sa četrdeset godina otkrila šta želi da radi u svom životu. Otkrila je svoju strast za kuvanjem (dotle nije znala ni da skuva jaje), posvetila se tome u potpunosti i sa pedeset već bila vrhunska u svom poslu i postala prva TV kuvarica u istoriji. Imala je skoro četrdeset kada se udala za svog muža Pola. Pol, koji je bio veoma posvećen obrazovanju i umetnosti, u svojim pismima bratu za svoju ženu je rekao da je „prazno bure, dosadnog uma, ali ne mogu da prestanem da mislim na te njene noge!“. Džulija je otprilike u to vreme pronašla smisao svog života i uskoro postala fascinacija za sve, a naročito za svog muža Pola. U kasnijim pismima bratu, Pol je izražavao sve veće divljenje prema njenom radoznalom umu, posvećenosti kuvanju i pristupu životu. Pol je uskoro postao Džulijin najveći fan. Imali su izuzetno skladan brak. Džulija Čajld je odličan primer koliko je nepotreban pritisak koji sebi stvaramo da sve svoje obrazovanje i napredak u karijeri smestimo u dvadesete i tridesete. Imamo ceo život pred sobom za učenje novog i novo definisanje sebe.

– Fizičkim izgledom je bila sve samo ne klasična lepotica. Imala je izrazito visok, „pevajući“ glas. Bila je visoka 190 cm, viša od svakog muškarca i žene u svojoj blizini (daleko viša od svog muža Pola). Džulija nije mnogo marila za svoj fizički izgled. Ono što je njoj bilo bitno je da se dobro provede, dobro jede i da nauči nešto novo. Bila je sasvim u miru sa svojim telom i izgledom. Tražila je da se u njenoj kući nameštaj i kuhinja prilagode njenoj visini. Njena pasija je bilo kuvanje. U svojim TV emisijama nosila je iste tri-četiri košulje preko trideset godina. I bila je neodoljiva.

– Glavno pravilo u njenoj kuhinji bilo je – šta god da radiš, radi to jer je zabavno. Hrana je morala da bude ukusna – „jer ako ne uživaš u njoj nećeš je dobro svariti“. Dobro je da je hrana i zdrava, ali na prvom mestu mora biti ukusna. Hrana mora biti takva da „od nje bališ kao bernardinac“. Nije verovala u margarin niti u bilo kakve zamene za puter. Verovala je u puter i verovala je u vino. Čuvena je njena rečenica: „Ja često koristim vino u svojoj kuhinji. Nekad ga čak sipam i u jelo koje kuvam!“ Povremeno bi zapalila cigaretu, iz čistog užitka. Umerenost u jelu je bilo njeno pravilo. Smatrala je da je važno uzimati manje količine obroka jer tako više uživaš u toj hrani, a i možeš češće da jedeš. Savetovala je da se sva hrana jede po malo, da se ništa ne izbegava („jer nikad ne znaš šta tvom organizmu trenutno nedostaje!“) Istu hranu je spremala i svom mužu Polu. I Džulija i njen suprug Pol su živeli 92 godine.

– Džulija je volela ljude.Uživala je da tračari sa prolaznicima na pijaci. Pol je u jednom svom pismu bratu opisao Džulijin odnos prema Francuzima: „Ti znaš koliko su Francuzi čuveni po svojoj zajedljivosti, dragi brate. Ali Džulija je u stanju da šarmira bilo koga, pa tako ona veruje da su Francuzi najdivniji ljudi na svetu!“  Na vrhuncu svoje slave Džulija je odgovara na svako pismo koje bi joj stiglo. Njen i Polov kućni broj telefona je bio javan, u imeniku, i ljudi bi je zvali da je pitaju za savet oko nekog jela. Rado je pomagala nepoznatim ljudima na pijaci da odaberu povrće. Džulija je volela da flertuje sa lepim muškarcima, ali se njena vernost prema voljenom mužu Polu nije dovodila u pitanje. U dubokoj starosti u svojoj 92. godini, u invalidskim kolicima, Džulija je nekoliko puta nedeljno odlazila u bioskop. Jedan od poslednjih filmova koje je gledala bio je film „Troja“ sa Bred Pitom. U jednom trenutku potpune tišine za vreme filma, Džulija je na oduševljenje ostalih gledalaca na sav svoj jedinstveni glas primetila: „Ovaj Bred Pit je tako zgodan mladić… Pitam se kako izgleda ispod te toge!“

– Smatrala je da možete da jedete šta god želite, ali da namirnice uvek budu sveže! Preko TV-a je savetovala domaćice da zahtevaju od svojih prodavaca da donose sveže povrće i voće. „Ako roštilj nije dobar, to samo znači da vi i vaše prijateljice niste bile dovoljno glasne u mesari!“ Smatra se da je Džulija ovakvim svojim savetima značajno uticala na ekonomiju i način distribuiranja proizvoda u Americi. U jednom kratkom klipu na youtube-u možete videti Džuliju kako kritikuje pomfrit iz McDonald’s-a: „Kad su počinjali, pomfrit im je bio odličan. A onda su nutricionisti počeli da govore kako govedina nije zdrava i počeli su da koriste neko jestivo ulje koje je, kao, zdravije. Više ne jedem kod njih. Ali stalno ih kritikujem i nadam se da će možda nešto promeniti.“

– Džulija je obožavala sva nova tehnološka dostignuća koja mogu da se primene u kuhinji. Sasvim ozbiljno je savetovala da „svaka žena treba da ima aparat za zavarivanje u svojoj kuhinji“. Ona ga je koristila za topljenje sira, na primer. Iako su joj nudili veliki novac, do smrti je odbijala da reklamira bilo šta u svojoj kuhinji. Smatrala je da njen ukus nije na prodaju i želela je da zadrži slobodu da pošteno iskritikuje neku posudu ukoliko se razočara u nju. Džulija se vezivala za stvari i ideje jednakom strašću kao za ljude. Ali bila je izuzetno praktična kada je gubitak u pitanju. Nakon smrti svoj voljenog muža, ona se vratila na snimanje već narednog dana. A nakon što je nekoliko godina pred smrt napustila svoju kuću i dala da se njena kuhinja prebaci u muzej, poslednjeg dana u toj kući ona je spremila večeru za prijatelje i igrala sa njima golf. Nije plakala i nije bila tužna. Uvek je živela samo u sadašnjosti. Govorila je „Idemo u nove pobede!“

– 2009. godine je snimljen film o Džuliji Čajld, sa Meril Strip u glavnoj ulozi („Julie and Julia“). Film je inspirisan dvema paralelnim pričama – Džulijinim životom u Parizu i životom jedne savremene devojke u Njujorku, koja odlučuje da pred sebe stavi izazov – da za godinu dana napravi sva jela iz Džulijine prve knjige recepata i da piše blog o tome. Blog je postao neočekivano popularan i po njemu je napisana knjiga i kasnije snimljen film. Ono što je zanimljivo je da je prava Džulija Čajld (tada već jako stara) smatrala da je blog uvredljiv. Ona je odbijala da kaže nešto više o tome, ali njeni bližnji su smatrali da Džulija nije bila toliko ljuta zbog bloga, koliko je bila nezainteresovana za njega jer devojka koja je pisala blog nije opisivala ukus te hrane koju je pravila, niti je pisala o tome šta je novo naučila. Kao da je kuvala samo zbog izazova. A Džulija je pre svega bila vredan radnik i veliki gurman i ništa manje od toga nije mogla da toleriše.

Džulija Čajld je dala svojim primerom najbolju lekciju iz autentičnosti i strasti za životom, koju sam želela da podelim sa drugim ženama (i muškarcima) željnim pozitivnih uzora. Hrana je tu da bude slast i uživanje bar onoliko koliko je tu da nas nahrani. Jer „život je sam po sebi slastan zalogaj“.

Pročitajte još:

Moć pozitivnog mišljenja – samoispunjujuće proročanstvo
Šta je pozitivna psihologija?