Od žrtve do ubice – analiza filma „Dolores Claiborne“
Kada je reč o predstavljanju nasilja u porodici – jedno ostvarenje sjajno prikazuje udžbenički arhetip zlostavljane žene. Sveobuhvatnost konteksta koji je dočaran, kao i psihološka realističnost ovog ostvarenja, čine ga izuzetno uporedivim sa situacijama porodičnog nasilja o kojima često slušamo i u našem društvu. U skladu sa time, provešćemo vas kroz profesionalnu analizu nezaboravnog lika Dolores Claiborne – majke, supruge, domaćice…i ubice.
Porodični problemi su nešto što stručnjake raznih disciplina iz oblasti primenjenih humanističkih nauka – dovodi u situaciju da se angažuju po pitanju tumačenja, tretmana, predviđanja ishoda i sličnih aktivnosti u smeru približavanja fenomenu porodične dinamike. Paralelno sa profesionalnom opservacijom, oblast filmske umetnosti decenijama predstavlja medij kroz koji mnogi stvaraoci – konkretno režiseri i scenaristi – nalaze način da sa gledaocima saobraćaju određene vrednosne poruke ili otvaraju kritička pitanja savremenog porodičnog života(ili onog manje savremenog).
Tranzicija partnerstva, interpretirana sociopsihološkom paradigmom ili putem demografskih indikatora koji su suptilno uvedeni u koncept određenog filmskog ostvarenja(boja kože, pol…) – iskazana je na taj način da najčešće prenosi određeni društveni normativ, ideal ili subverzivni koncept razrešenja porodičnog konflikta.
1993. godine Stephen King, američki pisac horor fikcije i psiholoških drama, objavio je roman „Dolores Claiborne“, dramatičnu priču o Dolores, domaćici, majci, supruzi, kućnoj pomoćnici – koja se u svojem porodičnom univerzumu suočila sa nizom nemilosrdnih okolnosti – pokušavši da na izuzetno bizaran način povrati stabilnost svoje porodice. Nekoliko godina kasnije, 1996., scenarista Tony Gilroy i režiser Taylor Hackford – proizvode filmsku ekranizaciju romana, angažujući glumicu Kathy Bates (već proslavljenu kroz ranije ostvarenje „Misery“, za koje je dotična nagrađena Oskarom).
Filmsko ostvarenje verodostojno prati roman, s tim da pojedine porodične elemente zapleta ističe, dok detalje društvenog konteksta u kojem Dolores živi predstavlja sažetije. U tom smislu, filmsko ostvarenje je manje sveobuhvatno, ali fokusirano iskustvo.
U ovom proučavanju sam pokušao da porodične procese prisutne u filmu približim čitaocima pomoću interpretacija iz diskursa psihologije porodice, dok sam se pri tumačenju pojedinosti šireg društvenog konteksta junakinje koristio feminističkim konceptom patrijarhata i teorije etiketiranja. U tom smislu, analiza koju sam pokušao da realizujem u ovom radu nije „umetnička analiza“, to jest analiza kvaliteta samog filmskog proizvoda – već pristup filmu kao obliku proširenog praktičnog primera porodičnih fenomena izučavanih pod okriljem oblasti psiholoških i psihoterapijskih interesovanja.
Sadržaj filma
Mejn, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka.
Dolores je ostarela kućna pomoćnica, kojoj u posetu dolazi davno otišla ćerka – nakon što je čula da joj je majka osumnjičena za ubistvo svoje „gazdarice“ Vere. Dolores je decenijama radila u kući dotične, gde je sređivala sve od poda do plafona, za tričavih 40 dolara nedeljno – pod rigidnim i razmaženim podvikom svoje buržoaske poslodavke, inače bogate udovice čiji je muž „zvanično“ imao nesretan slučaj. Budući da je i Dolores ostala bez muža, tragično preminulog padom u dvorišni bunar, ona je praktično prešla da stanuje kod Vere u njenoj vili, dok je svoju kuću gotovo napustila da bi sa uznapredovalim staračkim oboljevanjem Vere, mogla da joj se nađe pri ruci oko osnovnih fizioloških potreba. Ćerka Selina, poluostvarena novinarka, disfunkcionalnog ljubavnog života, zavisna od raznoraznih tableta za smirenje i spavanje, zatiče iznenađenu majku – budući da se Dolores trudila da Selina ne bude uznemiravana nikakvim lošim vestima niti obavezama prema njoj od kada je još kao mlada napustila rodni kraj.
Selina zatiče majku kao omraženu stanovnicu malog mesta, u kojem joj se na svakome koraku podsmevaju prolaznici – tretirajući je kao „ludu udovicu“, svojevremeno osumnjičenog (ali nikad dokazanog) ubicu svojeg muža. Doloresina kuća je išarana grafitima sa porukama podsmeha, uvreda, razbijenih prozora, dok je njeno dostojanstvo u tom okruženju unakaženo statusom „žene-monstruma“. Usled posledica etiketiranja, kao i teškog života, Dolores je prilično ogrubela i emocionalno i fizički – njene ruke su ispucale, njeno lice prepuno bora, te deluje starije od svojih godina. Na svaki dostupan način, ona oslikava stereotip žene koja je ceo život bila na usluzi drugima, vredno radila za milostinju, strahopoštovala socioekonomske autoritete okruženja i povinovala se propisanom položaju koji konzervativni mali grad propisuje lojalnim suprugama. Osim što je pre mnogo godina, za vreme pomračenja Sunca, po sumnji lokalnog inspektora –sa predumišljajem ubila svog muža.
Dotični inspektor je takođe prisutan u aktuelnom vremenu odigravanja događaja, bivajući ostarelim perfekcionistom kojem je Dolores ostala jedini nerešeni slučaj te se svojim poslednjim danima karijere trudi da poništi tu mrlju na svojoj biografiji savršenog istražitelja i upinje se da „ovaj put konačno“ uhvati Dolores u mrežu bezizlaznih dokaza ubistva svoje gazdarice.
Majka i ćerka kroz niz dijaloga i digresivnih scena, koje otkrivaju jedno po jedno poglavlje davnih događaja – izgrađuju uvide koji su veoma potresni za pridošlu Selinu. Ona uz velike otpore postepeno prihvata ispovesti svoje majke, koju sluša u noćnim satima dok zajedno ispijaju teške alkohole, skačući sa stolica i podižući ton jedna na drugu. Selina, koja je i sama ostala u nejasnoći po pitanju smrti svojeg oca, idealizovala ga je sa godinama koje su proticale, te je do svoje pune zrelosti stekla neumoljiv osećaj da je majka odista nešto loše učinila ocu. Smatrajući je odgovornom za sve loše u njenom životu, ona neretko prebacuje majci i svoj loš ljubavni život, svoje konzumiranje tableta, kao i svoju profesionalnu dezorijentisanost.
Uprkos tome što zadrti inspektor neprestano obleće oko Dolores, uzimajući joj uzorke kose kao kakvoj zveri, uhodeći je kolima, vrebajući eventualne nedoslednosti u njenim izjavama – Dolores ostaje podjednako gruba i nepoverljiva prema celokupnom okruženju, reagujući na etiketiranje dodatnim pojačavanjem negativne slike o sebi.
Kroz Doloresinu ispovest Selini saznajemo da je ostarela majka zapravo imala veoma težak brak, u kojem je od muža trpela čak i da je tuče letvom po leđima, te je bila prinuđena da izgovorima o „umoru i iscrpljenosti“ – krije od tada male Seline svoje povrede leđa i kičme. Otac Džo, nestalno zaposleni alkoholičar, uglavnom je provodio dane gledajući televizor, zahtevajući doručak, ručak i večeru, prebijajući svoju ženu i vređajući je na svaki zamisliv način – posebno njen fizički izgled, budući da se kroz godine braka ugojila. Dolores je toliko uspešno krila sukobe sa suprugom od ćerke, da Selini nikakvi utisci o majčinom emocionalnom i fizičkom trpljenju nisu ostali u tragovima sećanja. Uprkos katastrofalnim bolovima, ona je uspevala po cenu velikog potiskivanja i prikrivanja da pred poslodavkom, ćerkom, komšijama, pa čak i mužem, održava nasmejano lice koje kao da ne zna za loše raspoloženje.
Ipak Dolores je, godinama sakupljajući novac od kućnih poslova kod Vere, mukotrpno štedela kako bi jednoga dana Selina mogla da se školuje i da ode u bolji svet. Kada je Selina počela naglo da popušta u školi, i da na neobičan način menja raspoloženje, majka se zainteresovala za uzrok tih promena te je jednom prilikom primetila sitne povrede i nakit nepoznatog porekla oko Selininog vrata. Nije joj mnogo trebalo kako bi povezala utiske i zaključila da njen muž, dok je ona na poslu kod Vere, seksualno zlostavlja njihovu ćerku, dajući joj ukrase kao kompenzaciju za seksualnu prinudu. Zaprepašćena spoznajom, gubi čvrstinu i pada u kolaps pred svojom „gazdaricom“, koja joj u potpuno neočekivanom i dirljivom treptaju ženske solidarnosti, daje okrutan, ali antologijski savet: „Sometimes Dolores, being a bitch is the only way for a woman to survive. An accident, Dolores, can be a woman’s best friend.“ Prestravljena Dolores, suočena sa neoborivim uvidom da je njena ćerka već dugo seksualno zlostavljana, odlučuje da ne može tolerisati tu sveobuhvatnost nasilja u kojem živi – odlučivši se za bekstvo sa ćerkom.
Kulminacija beznadežnosti se odigrava kada Dolores, otišavši do banke kako bi podigla mukotrpnu štednju, zatiče prazan račun, budući da u malom gradu u kojem živi nije neuobičajeno da se suprugu dozvoli pristup supruginim finansijama uprkos zakonu o poslovanju banaka. Spoznavši da je celokupna štednja za budućnost njene ćerke nestala zauvek, kao i da je bekstvo od muža sada isključeno, Dolores se odlučuje na ubistvo svojeg muža – kao jedinog vidljivog načina da permanentno okonča porodičnu agoniju.
Bira trenutak kada se događa pomračenje Sunca nad Mejnom, budući da celokupna pažnja stanovnika biva usmerena na nebeski događaj, te ga napija kvalitetnim vinom i navodi na priznanje u vezi zlostavljanja ćerke, a posledično i na trk preko imanja u kojem razulareni Džo upada u nekorišćeni bunar i gine na licu mesta.
Selina, slušajući ovu ispovest ostarele majke i boreći se sa potiskivanjem, konačno pristaje da uvidi elemente zlostavljanja i da ih prizna majci – što uspeva da izazove katarzu uzajamne empatije, suza i zagrljaja između dve zlostavljane žene.
Pokojna gazdarica, ostavši sama na svetu, nakon svojeg (kasnije ispostavljenog) samoubistva, iznenađuje porodicu Claiborne ostavljanjem svojeg nasledstva Dolores, u znak solidarnosti za celokupnu negu i pažnju. Veza između Dolores i Vere je tokom godina Verinog starenja postala starateljski odnos, te je imovinska zaostavština Verin poslednji doprinos priznanju tog odnosa, o čijoj emocionalnoj težini nije imala snage da govori tokom svojeg života.
Majka i ćerka postižu novi standard međusobnog odnosa, ovoga puta pročišćen od slojeva ogorčenosti i misterije, prepoznajući jedna drugu kao velike i praktično jedine prijatelje u životu. Selina majci podaruje celoživotno priznanje za doprinos njenom blagostanju kao deteta, dok Dolores ćerki upućuje poruku bezuslovne ljubavi koja nadilazi trenutak i iskušenja. Celokupan porodični rasplet ostaje obavijen intimom i diskrecijom, pod nastavljenom socijalnom stigmom i pritiskom predrasuda žitelja malog grada, inspektora i lokalnih tračeva. No, taj pritisak ovaj put ne uspeva da ugrozi novoizgrađenu solidarnost između majke i ćerke, koje su konačno postigle da budu ono što su oduvek pokušavale – porodica.
Kritička pitanja koja otvara film
Šta može da učini domaćica poput Dolores, kako bi blagovremeno zaštitila integritet porodice?
Onoga trenutka kada se finansijski nesamostalne majke zateknu u porodičnoj situaciji zlostavljanja, one praktično ne poseduju resurse iz sredine kojima bi se mogle obratiti. Sredinu ispunjavaju bankovni službenici koji ne poštuju vlasničku autonomiju računa koji otvore žene i mizogini inspektori koji žene apriori smatraju krivima za smrt muževa, nemajući ni najmanji uvid u kontekst samoodbrane iz kojeg neretko potiču takvi postupci zlostavljanih osoba. Službe za socijalni rad praktično i ne postoje u vidokrugu lokaliteta malog mesta, dok je pod još većim znakom pitanja informisanost žrtava o uslugama koje te službe pružaju. Govoreći o našoj sredini, nisu retki ni slučajevi višedecenijskog zlostavljanja koje se stidljivo prijavljuje, neretko od strane komšija (ukoliko uopšte postoje) i uglavnom kada nasilje svojim obimom krene da preti golom životu drugih ukućana ili žitelja stambenog objekta. Pritom, supruge koje su se nakon višedecenijskog zlostavljanja opredelile na ubistvo muževa, često dobijaju nemerljivo veće zatvorske kazne od muževa ubica, bivaju socijalno stigmatizovane kao monstrumi i imajući manju socijalnu mrežu, kao i lobističku i finansijsku moć da utiču na umanjenje svojih presuda.
Konzervativna sredina neretko pruža siromašne uslove za razvoj ravnopravnosti unutar porodice. Ona je sa jedne strane veoma zainteresovana za komentarisanje „prljavog veša“ iz tuđe privatnosti, dok sa druge strane biva veoma malo motivisana na delovanje u cilju poboljšanja položaja drugih. Zato o „mnogo kome“, možemo čuti „mnogo toga“, ali se retko koji opserver opredeljuje da preuzme odgovornost i angažuje ili obavesti službe koje se bave zaštitom i prosperitetom pojedinaca ili porodične grupe.
U porodici Claiborne, primetan je koncept nuklearne porodice u kojem dominira iščašena ravnoteža uloga – te majka biva zadužena za gotovo sve. Dok suprug konzumira alkohol, hedonistički se hrani i odmara, usput razvratno tretirajući ćerku, majka preuzima ulogu finansijera, hranitelja, zaštitnika, itd. Na sve pomenuto, pretučena majka na momente angažuje ćerku kao emocionalnog staratelja, krijući svoje leđne povrede, te ćerka u zbunjenosti i intuitivnoj slutnji da majku nešto tišti, preuzima ulogu majčine dušebrižnice, napuštajući ulogu bezbrižnog deteta.
Takođe, zatvorenost porodičnog sistema, prikazana kroz fizičku udaljenost kuće od naselja, i nepostojanje ikakvog prometa komšiluka ili šire rodbine, dodatno otežavaju prilagođavanje i pojačavaju dusfunkcionalnost. Prisutno je i poricanje alkoholizma i zlostavljanja. Selina ulazi u porodični proces sa ulogom „dobrog deteta“, transformišući se vremenom u „zaštitnika i negovatelja“ majke, a navršavajući pubertet kao „izgubljeno dete“.
Paradoksalno – majčina nerazboritost po pitanju sopstvenog života, kao i to što je dopuštala da joj se ogorčenost i modrice gomilaju – omogućila je da se očeva zlostavljačka tendencija rasplamsa, kao i da nagomilani gnev majke kasnije eksplodira u ubistvo. Naime, iako je Dolores imala utisak da svojim povlačenjem čini kratkotrajnu uslugu porodičnoj stabilnosti, dugotrajno je ostajao otvoren prostor za progresiju partnerovih sadističkih tendencija. Onog trenutka kada je odlučila da stane između ćerke i muža kao ultimativni zaštitnik, pretrpela je nemerljivu agresiju od strane muža, ušavši u situaciju kada je jedino vandredna lična ili društvena intervencija mogla da zaštiti dete i nju.
Bez namere da se ovde određujem prema individualnim odgovornostima članova porodice, primećujem da postoji jedna ograničenost područja primene sistemskih psiholoških, kao i mezosociološke feminističke teorije patrijarhata. Naime, kada govorimo o faktorima koji dovode do nasilja u porodici, socijalne stigme ili efekata etiketiranja – lako možemo udružiti interpretacije koje govore o generativnim aspektima problema. Međutim, kada govorimo o preporukama postupanja, ishodima i cirkularnim mehanizmima u porodici – odgovornost koju nalažu i pretpostavljaju ta gledišta se unekoliko razilaze. To ne znači ujedno i okrivljavanje nerazboritosti žrtava – već uz razumevanje za stanje nemoći, sugeriše „lekovitiji put“ kojim bi porodična komunikacija mogla ići. Što, nažalost, nije i dokaz da može. Zapravo, postojanje fenomena porodičnih ubistava poput ovog, upravo i govori o realnosti i jačini prepreka koje stoje na putu univerzalnih rešenja. No, prilika da se blagovremeno uvide ta rešenja, kao i njihova mogućnost realizacije u određenoj zajednici, određuju da li će ona makar postojati kao dostupna alternativa konvencionalnom narativu. Ovim želim da naglasim da tradicionalni logički nesporazum feminističkih i psiholoških gledišta zapravo predstavlja nesporazum oko područja primene. Feminističke teorije najčešće kvalitetno opisuju kontekst bespomoćnosti koji je socijalno konstruisan, dok je psihologija primenjena na blagostanje pojedinaca ili porodica, usmerena na angažovanje individualne agensnosti. Što naravno ne znači da psihologija osporava demoralisanost perspektive žrtve, već je usmerena na njenu rehabilitaciju putem samoaktiviranja – ukoliko je ono moguće.
Autoritarni model vaspitanja u porodici Claiborne, kao i njena socijalna izolovanost su takođe uticaji koji su otvorili prostor očevom sadističkom delovanju. Džo, sin jedinac, vaspitavan od strane svoje majke kao „porodično blago“, čuvan od ugrožavajućih iskustava – nije postigao zavidan nivo socijalizacije ni sa svojom vršnjačkom grupom muškaraca. Zapravo, njegov nizak status u očima „ortaka“, koji se podsmevaju njegovom odabiru „ružne i debele supruge“, kao i to što je majčinu kuhinju zamenio supruginom, neprestano žaleći za majčinom – oslikavaju nesamostalnog muškarca koji je autoritet jedino svojoj ženi i ćerki. Profesionalno neostvaren, seksualno neispunjen, besposlen i pijan, on većinu svojih odgovornosti prebacuje na sveprihvatajuću suprugu – heroja. Pritom sprečava Dolores u vaspitavanju Seline, konfrontirajući se adekvatnim zabranama koje Dolores nameće Selini i otvoreno zauzimajući permisivni stav prema ćerkinim potrebama. Takvim postupanjem je svoju suprugu izgradio u „napornog roditelja“, a sopstvenu roditeljsku permisivnost i infantilno ponašanje je kasnije zloupotrebio kako bi povećao šanse da odobrovolji ćerku na seksualne radnje.
Složenost posledica do kojih dovodi porodični problem prevazilazi kapacitete koji su pruženi Selini tokom odrastanja – te ona i kasnije kao odrasla devojka, žena i profesionalac – ne uspeva da održi svakodnevicu pozitivnom, već se od ugrožavajućeg stresa brani tabletama, alkoholom i agresivnošću prema majci. Pritom, njen izbor je izuzetno siromašan, budući da može da bira između oca zlostavljača i majke ubice, što uz nedostajuće elemente istine komplikuje njen celokupni razvojni period – na kraju je dovevši i do neuspelog pokušaja samoubistva u adolescenciji. Ove posledice govore da majka, uprkos najboljim željama, nije uspela da zaštiti ćerku od stigme koju sama trpi, kao i od posledica samog mističnog ubistva.
Uprkos tome što režija filma pokušava da nas uputi na to da je ovakav rasplet porodične patologije moguć i ne tako redak – on istovremeno govori i o neminovnosti psiholoških posledica po sve članove porodice – bez obzira na odabranu strategiju. I ukazuje na to da je proporcionalno odugovlačenju sa reagovanjem, količina tih posledica veća i ireverzibilnija.
Zaključak
Taylor Hackford, ekranizacijom čuvenog Kingovog romana, uspeo je da izuzetno snažno prenese dojam bespomoćnosti i dezorijentisanosti majke u očajavanju nad sigurnošću porodice. Empatija i solidarnost koju njena tragedija izaziva u gledaocu je tolika da je prilično zahtevno kritički se osvrnuti na postupke Dolores. Oni odista deluju kao jedino rešenje i kao ono koje pruža najveću satisfakciju posmatraču.
Ipak, smatram da subverzivna moć ovog ostvarenja nije samo u tome što se na upečatljiv način bavi ženskom solidarnošću i radikalnom kritikom patrijarhalnog braka. Njegova suštinska snaga leži u tome što uspeva da nas ponese u smeru skoro potpune saglasnosti sa Dolores, što je trik koji uspeva samo retkim ostvarenjima. Svakako da pisac, niti režiser, nisu imali za cilj da poruče suprugama da poubijaju svoje neodgovorne muževe preko noći, već da ukažu na to da su mnoge majke i supruge, uprkos našim uglađenim psihološkim teorijama – prepuštene same sebi i rešenjima koja ih nekada odista mogu spasti od nasilnika, ali ih neretko ta rešenja mogu odvući u još veće probleme i stigmu, poput one kroz koju je prošla nesretna i odvažna Dolores.
Na kraju krajeva, u zemljama u kojima je smrtna kazna zabranjena, moglo bi se postaviti i pitanje muževljevog prava na moralnu rehabilitaciju u kazneno-popravnoj ustanovi. Međutim, Dolores je reagovala iz pozicije majke u scenaristički idealizovanoj poziciji bespomoćnosti, pritom bivajući svesna praktične nerealnosti toga da bi ikada mogla dokazati nešto što i sama ćerka poriče, te se neminovnost njenog postupka time pojačava u očima gledaoca. Ali ne nužno i profesionalaca u pomagačkoj delatnosti, koji opažaju veoma dramatične implikacije nepromišljenih rešenja (iako se neretko presporo bore za implementaciju efikasnijih strategija).
Ovaj film na nekonvencionalan način otvara oči bračnoj realnosti mnogih sredina, vremena i lokaliteta. Interesantno je koliko možemo pronaći impulsivnog razumevanja kada se dovoljno udubimo u ograničavajući doživljaj životnih okolnosti u kojem se nalaze naši klijenti. No, to ne znači da psihoterapijske i psihološke intervencije smeju ostati na nivou uplivenosti u konkretnost, budući da bi tada i sami stručnjaci završili u bezizlazu alternativa, a profesionalna uloga im je da pomognu da se izgradi što održiviji put evakuacije iz takvih ćorsokaka.
Iako uvek verujemo da se agresijom ne može ništa rešiti i polazimo od toga da se ljudima sužava svest i da smanjeno rasuđuju u takvim situacijama, nekada se jednostavno moramo zapitati kao stručnjaci: da li porodični život koji u svoj svojoj lepoti i strahoti postoji oko nas odista može da se upravlja i vodi isključivo napuderisanim neagresivnim komunikacijskim veštinama? I kako da se žrtvama omogući zaštita koja nije samo bazirana na empatiji, nego na anticipaciji, prevenciji i akciji.
Pravu ekološku validnost psiholoških teorija porodičnih procesa i njihove preventivne ili sanativne potencijale, stručnjak u krajnjem ishodištu može spoznati i kroz sopstveni porodični život (primarne ili sekundarne porodice), povevši dijalog između svoje uloge profesionalca i uloge člana porodice.
U tome se, verujem, nalazi neumoljiva snaga onoga što nam poručuje Dolores. Da odgovornost prema porodici nema samo jednu definiciju, već onoliko koliko smo sposobni da ih konstruišemo. Kuda će one voditi, zavisi od toga koliko smo osvestili implikacije naših jedinstvenih situacija u kojima smo se našli. Da olako i brzopleto nasilje, kao i lakomisleno prećutkivanje nasilja, predstavljaju dva lica nepromišljenosti sa jednako visokom cenom. Ipak, čak i ukoliko ne uspemo da izgradimo bezbolne alternative – da nikada nije kasno ostvariti odnos koji se može nazvati porodičnim, jer porodičnost je mnogo više od biologije. Ona je sposobnost za slavljenje drugosti, kao i izazov održavanja izuzetno dinamičnog odnosa uloga.
Pročitajte još:
Kompleksna traumatska reakcija
Brak – muški ugao
Zlostavljanje menja dečiji mozak
Nema komentara | Kliknite ovde da ostavite komentar.