Odgovornost posmatrača

Posmatrač je osoba koja je prisutna u nekom događaju, ali u njemu ne učestvuje. Tako glasi definicija posmatrača.

Svako ko se našao u situaciji da mu je potrebna pomoć zna koliko se teško oprašta posmatračima. Džudit Herman (u knjizi „Trauma i oporavak“) navodi reči prisiljene prostitutke koja ovako to opisuje: „Većina ljudi ne zna koliko ih oštro osuđujem zato što nisu ništa kazali. Jednostavno ih brišem sa spiska. Zauvek. Ti ljudi su bili u prilici da mi pomognu, a nisu ništa preduzeli. I reči političkog zatvorenika: „O holokaustu će se suditi ne toliko po broju žrtava koliko po veličini ćutanja“.

S druge strane, svako ko je bio u ulozi posmatrača zna koliko je snažna unutrašnja borba u toj poziciji. I koliko je potrebno poricanja i samoobmanjivanja da bi se kasnije živelo sa tim.

Dakle, pozicija posmatrača je sve samo nije pasivna. U Transakcionoj analizi se posmatraču priznaje vrlo važna uloga. Petruška Klarkson (u članku „The Bystander Role“)  smatra da posmatrač ima svoje mesto kao četvrta uloga u dramskom „trouglu“ i jednako je odgovoran za dešavanje na sceni koliko i Progonilac, Spasilac i Žrtva. Posmatrač utiče na ishod time što svojom odlukom da stoji po strani utiče na delovanje učesnika. U psihologiji je poznat  tzv. efekat posmatrača – što je više ljudi prisutno manja je verovatnoća da će neko priskočiti u pomoć. Svako misli da će neko drugi da reaguje i na taj način individualna odgovornost je umanjena onoliko puta koliko je posmatrača prisutno. Najpoznatiji je slučaj Kiti Đenoveze, devojke koja je isprebijana i ubijena ispred svoje zgrade u Njujorku, a celu scenu je posmatralo sa prozora 38 njenih komšija od kojih niko nije reagovao. U situaciji kada na izborima pobedi kandidat koga skoro niko nije želeo jer većina glasača nije izašla vidimo primer uticaja posmatrača na ishod događaja. Posmatrač je neko ko bira da ne učestvuje, ali svojim prisustvom utiče na druge. Svako ko se uključuje u akciju, bez obzira da li to radi autentično ili iz skripta, nije posmatrač.

Na Šifovoj matrici otpisivanja Posmatrač može da otpisuje već i samo postojanje problema (na primer, nedavno je neko ko se vratio iz Austrije izjavio kako tamo ima mnogo više ljudi sa invaliditetom, ignorišući pri tome činjenicu da je tamo tim ljudima omogućeno da izlaze iz kuće i da se kreću samostalno, pa su samim tim i vidljiviji). Posmatrač može da uvidi da postoji problem, ali da otpisuje njegovu važnost. Ili da otpisuje mogućnost da se problem reši (prolaznik koji ne daje novac prosjaku jer će „ionako taj novac dati za piće“). Ali najčešće Posmatrač zna da je problem rešiv, ali otpisuje sopstvenu sposobnost da reši problem (mama koja godinama posmatra kako otac tuče decu jer veruje da ona ne može da uradi ništa u vezi sa tim).

Deca se uče da budu posmatrači. Kada dete vidi nekog čoveka bez noge, ono će stati da gleda i hteće da pita. Mama će ga (iz želje da čoveku bez noge ne bude neprijatno) diskretno opomenuti: „Nije pristojno piljiti. Nemoj da gledaš“. Posmatrač nije bilo dete koje je piljilo u čoveka, već dete koje se pravilo da ga ne vidi.

Posmatrač često, u trenutku dok posmatra, svoju odgovornost meri prema tome šta drugi od njega očekuju. U tom trenutku on nema unutrašnju moralnost i ako ga niko nije video, on nije kriv. Zbog toga se ponekad dese situacije suprotne „efektu posmatrača“ – da reagujemo tek kada neko posmatra naše ponašanje. Na primer, veća je verovatnoća da će vozač, ako naiđe na slupano vozilo, pomoći žrtvama ako ima još nekog sa njim u kolima ko bi mogao da ga osudi ako bi se odlučio da ne reaguje.

Posmatrač je, s druge strane, izložen licemerstvu onih koji su imali sreće da se ne nađu na njegovom mestu. Ljudi koji nisu bili prisutni postaju „generali posle bitke“ i osuđuju ponašanje posmatrača. Najpoznatiji primer toga je fotograf Kevin Karter, koji je napravio čuvenu fotografiju izgladnele devojčice pored koje stoji lešinar i čeka da dete umre. Karter je izjavio da je čekao dvadeset minuta da lešinar raširi krila kako bi napravio upečatljiviju sliku, ali je na kraju odustao, napravio fofografiju i otišao. Ne zna se šta se posle desilo sa detetom, ali se pretpostavlja da je umrlo od gladi. Karter je, nakon što je javnost oštro osudila njegovo nemešanje, pokušao da objasni da je mislio da će humanitarni radnici pomoći detetu, da je dobio jasnu instrukciju da sme samo da fotografiše, ali ne i da interveniše i sl, ali to nije pomoglo. Karter je na kraju izvršio samoubistvo. Za fotografiju je dobio Pulicerovu nagradu.

Većina nas se svakodnevno odlučuje da ne radi ništa po pitanju gladne dece u svetu. Karter je samo imao tu nesreću da svojom fotografijom pruži javnosti očigledan dokaz svog nedelovanja.

Pročitajte još:

Stokholmski sindrom – dijagnoza zarad mira u kući
Lucifer-efekat: kako „dobri“ ljudi postanu „zli“?
Koliko naša inteligencija zavisi od životnog scenarija?