Pas u terapijskoj sobi 3. deo

Skoro je otkrivena i malo poznata činjenica da je Frojdov pas, čau čau po imenu Jofi,  često bio prisutan u ordinaciji tokom njegovih senasi. Na osnovu njegovih beleški, saznalo se  je prvobitno psa držao u ordinaciji kako bi on bio opušteniji, ali je otkrio da sličan efekat ima i na njegove pacijente. Bili su opušteniji, spremniji da govore o teškim temama i manje bili u “otporu”. Spekulišući o razlozima, zaključio je da bi uzrok tome mogao biti to što pas (koga je pacijent mogao da vidi, za razliku od psihoanalitičara- koji mu je sedeo van vidnog polja) nije pokazivao nikakve znake neslaganja ili neodobravanja ma šta pacijent pričao. Frojd je zaključio da ovo kod njegovih pacijenata stvara osećaj sigurnosti i prihvatanja.

Prvo formalno predstavljanje upotrebe životinja u psihoterapijske svrhe učinio je dečiji psiholog Boris Levinson, na sastanku Američkog Psihološke Asocijacije (APA) 60-tih godina prošlog veka. Naime, on je slučajno uočio, radeći sa decom sa ozbiljnim razvojnim teškoćama, da su senase bile mnogo produktivnije kada im je prisustvovao njegov pas Jingle. Deca koja uopšte nisu govorila, su u prisustvu psa činila prve pokušaje komunikacije. Međutim, naišao je na ismevanje kolega (navodno ga je jedan pitao koliki procenat svog honorara daje psu).

Od tada je prošlo dosta vremena i od anegdotalnih priča i pojedinačnih studija slučaja, ova oblast se bogato razvila te danas postoje univerzitetski programi koji nude ovakve obuke.

Opisani slučajevi bi bili ono što se danas naziva “nespecifičnom upotrebom životinja u psihoterapiji”. Životinja je prisutna, ali interakcija sa njom nije integralni deo tremana. Klijent može držati i maziti kucu u krilu, posmatrati je, inicirati kontakt. Pas može podstaći sećanja, olakšati komunikaciju jer se klijent oseća prihvaćenim, olakšati i ubrzati proces stvaranja lekovite terapijske alijanse ili raporta između klijenta i terapeuta. Dok posmatra interakciju terapeuta sa psom, klijent gotovo instiktivno počinje da veruje  terapeutu. Posmatrajući ga kako se raduje, bezuslovno prihvata i sklupčano sigurno spava, klijent počinje da veruje da se nalazi u sigurnom prostoru gde je prihvaćen i voljen. Pas može biti supstitut za fizički kontakt sa drugim, kao i tranzicioni objekat za klijenta. U terapijskoj sobi, pas je i novi element koji može na različite načine inicirati drugačije priče i sećanja kod klijenta.

Postoji i drugačiji oblik rada u kome je životinja inegralni deo tretmana i uvodi se u terapiju sa jasno određenim ciljem. Na primer, u bihejvioralnoj terapiji se kroz trening psa mogu ilustrovati mehanizmi učenja, klijent uputiti kako da psa nauči novu veštinu u cilju vežbanja samopuzdanja. Životinje instiktivno reaguju na neke emocije i facijalne ekspresije povezane sa njima te se to može iskoristiti u cilju savladavanja nekih komunikacionih veština (pas će slušati samo komandu koja je zadata iz pozicije prave asertivnosti dok neće reagovati na nesigurne, te klijent ima trenutnu povratnu informaciju o svojoj uspešnosti). Terapeut može iskoristiti klijentovu interakciju sa životinjom kako bi zajedno analizirali neke oblike shema i interakcija sa drugima (« sada-i-ovde » princip po kome su interakcije u terapijskoj sobi ilustracija odnosa kakve klijent upostavlja sa drugima te kao takve mogu pomoći da shvatimo gde nastaju problemi). Različite ciljane aktivnosti klijentu mogu pomoći da dođe do uvida o različitim nesvesnim motivima i korenima anksioznosti.

Preduslov za bilo koji oblik uključivanja životinje u psihoterapijski proces jeste obučen i licenciran terapeut u nekom priznatom modalitetu (nije važno kom). Nakon toga, on mora savladati dodatne tehnike obuke psa i kasnije, u dogovoru sa klijentima, uvodi treniranog psa u seanse. Način na koji će ga koristiti je u velikoj meri stvar  kreativnosti samog terapeuta.

Još uvek nema veliki broj istraživanja o ovoj temi, ali ona koja postoje ukazuju na sjajne potencijale upotrebe životinja kao ko-teraputa, bez obzira na uzrast uzrast i probleme klijenata, kao i to da li se terapija sprovodi unutar institucije ili u privatnoj praksi.

Pročitajte još:

Terapijska moć životinja 1. deo
Terapija uz asistenciju životinja 2. deo

____________________________________

Za dalje čitanje preporučujemo :

• Chandler, C.K. (2005): Animal Assisted Therapy in Counseling ,Routledge,New York
• Internacionalno udruženje za pse u terapiji « Therapy Dog International »: www.tdi-dog.org