Pregorevanje terapeuta koji Spasava

Pregorevanje nije posledica umora od previše posla. Jer da jeste, u tom slučaju bi jedan duži odmor pomogao. Pregorevanje se razlikuje od premora po tome što ne radimo više nego što bi trebalo već radimo nešto što nije naša odgovornost i za šta nismo kompetentni.

U psihoterapijskom odnosu to izgleda ovako: na terapiju dolazi klijent koji je dugo pokušavao da pomogne sebi na razne načine i sada se oseća bespomoćno i beznadežno. Nakon izlaganja problema klijent nam se obraća rečima: „Ja više ne znam šta da radim, sve sam pokušao. Ovako više ne vredi živeti. Zato sam se obratio Vama“. Klijent skida svu odgovornost i moć sa sebe i predaje je terapeutu. Terapeut koji je slab na ovakve pozive potpuno preuzima na sebe odgovornost za klijentov život, klijentove odluke i za dalji tok terapije (dakle, počinje da radi nešto za šta nije kompetentan). Sve što očekuje od klijenta je da redovno dolazi na seanse. Terapeut postaje Spasilac.

Spasilac (sa velikim S) se razlikuje od pravog spasioca po tome što pomaže onome ko je sposoban da sam sebi pomogne. Spasilac, dakle, otpisuje moć koju druga osoba ima i pomaže joj u nečemu u čemu toj osobi realno ne treba pomoć. Žrtva (sa velikim Ž), s druge strane, pogrešno veruje da je bespomoćna i očekuje Spasavanje. Terapeut koji Spasava, na primer, veruje da je on odgovoran za klijentovu odluku da sebi oduzme život. Ako klijent ne radi domaće zadatke i ne pridržava se donetih odluka, terapeut koji Spasava veruje da je na njemu da otkrije šta je to što klijenta sprečava da radi. Za terapeuta koji Spasava ne postoji lenj ili nemotivisan klijent.

Ono što realno jeste odgovornost terapeuta u ovoj situaciji je da prepozna poziv u ulogu Spasioca, odnosno da prepozna kada klijent neopravdano otpisuje svoje sposobnosti i traži Spasavanje. Nije na klijentu da to zna, niti da nas čuva od ovakvih situacija.

Pošto Spasilac (kao i Žrtva) svoju ulogu ne igra iz autentične potrebe da pomogne, već iz skripta, neminovno je da će u nekom trenutku doći do obrta i zamene uloga. Klijent će iz Dobre Žrtve (Stajner „Scripts People Live”) koja traži Spasioca preći u Lošu Žrtvu koja traži Progonioca. Klijent će možda prokomentarisati da je već uložio mnogo novca, a da rezultata još uvek nema, ili će ponovo početi da pokazuje prvobitne simptome koji su naizgled nestali (doći će pijan na terapiju ili će nas obavestiti da se ponovo prejeda). Terapeut će osetiti ljutnju na klijenta, biće frustriran i sebe će videti kao nekompetentnog. Želeće da što pre završi rad sa tim klijentom.

Ljutnja koju terapeut sada oseća se razlikuje od neskriptne ljutnje prema klijentu. Terapeut koji se nije upecao u ulogu Spasioca takođe može da oseti ljutnju prema klijentu koji se predstavlja kao Žrtva. Međutim, takva ljutnja je zdrava, poštena ljutnja iz pozitivnog dela Kritikujućeg Roditelja. To je ljutnja koju osećamo prema nekome koga volimo, a ko ne koristi svoje potencijale i ko sebe povređuje. S druge strane, ljutnja koju oseća terapeut koji Spasava nije ljutnja iz ljubavi. To je skriptna ljutnja iz frustracije i dolazi iz negativnog Kritikujućeg Roditelja. Takva ljutnja je posledica pregorevanja i, prema Stajneru, znak je da smo ili radili više od 50% posla u terapijskom procesu (dakle preuzeli veći deo odgovornosti za ishod terapije od klijenta) ili smo radili nešto što ne želimo iz straha ili iz želje da zaštitimo klijenta od bola.

Da bismo sprečili pregorevanje kao posledicu Spasavanja, važno je da sa klijentom napravimo jasan ugovor šta je to što želimo da postignemo. Tako ćemo rizične situacije za Spasavanje svesti na minimum. Takođe je važno da ne podcenjujemo klijentove sposobnosti (“Niko nije bespomoćan, osim ako nije bez svesti” K. Stajner). Klijentova je odgovornost, a ne naša, šta će on da uradi sa svojim životom.

Pročitajte još:

Odgovornost posmatrača
Stokholmski sindrom – dijagnoza zarad mira u kući
Koliko naša inteligencija zavisi od životnog scenarija?