Priroda promiskuiteta

Iako stručna psihološka, psihoterapijska i psihijatrijska literatura najčešće definišu promiskuitet kao “oblik seksualnog ponašanja u kome je prisutna česta promena seksualnog partnera, odnosno neodrživost zadovoljenja seksualnih potreba samo sa jednim partnerom” što ne govori ništa o moralnim aspektima takvog ponašanja a još manje o (ne)kvaltetima takvih osoba, ipak je kod nas a često i u svetu prisutna osuda ove pojave koja se naročito odnosi na žene koje ispoljavaju ovakve oblike ponašanja. Prvi deo ove definicije nema puno smisla jer se postavlja pitanje šta znači “česta promena partnera” i koliko neko treba da ih promeni da bi se ovako klasifikovao? U nekim zapadnim kulturama prosečan broj seksualnih partnera je veći, a u nekim drugim kulturama je manji, što znači da je taj broj irelativan i da se menja od kulture do kulture tako da ovakvo shvatanje promiskuiteta ne može da dopre do same suštine ove pojave. Međutim, drugi deo ove definicije je ipak plodonosniji jer skreće pažnju na zadovoljenje potreba, što je mnogo inteligentnija opaska. Zašto? Celokupan ovaj članak, baziraću na rečenici  poznatog glumca, režisera i scenariste Vudi Alena a ona glasi “ Sve u životu je u vezi seksa, osim seksa….!”

Nemam nameru da ovde pravim razliku između muškog i ženskog promiskuiteta i one čuvene svakodnevne podele na “kurve” i “frajere”, jer je to isuviše plitko shvatanje, već ću odmah preći na suštinu i pokušati da pokažem besmisao bilo kakve osude ili etiketiranja ovakve pojave. Svaki promiskuitet je poseban i nekada je odraz čiste seksualne želje, nekada je u pitanju maskirana depresija, bipolarni poremećaj, prostitucija (skrivena ili transparentna) a nekada je naročito kod žena ona zapravo želja za stabilnom vezom! Ovo poslednje zahteva psihološko pojašnjenje.

Promiskuitet kao potraga za stalnim partnerom

Promiskuitet kod neke osobe može biti posledica portage za dugoročnim partnerom! Ukoliko osoba konstruiše sebe kao nekoga ko se najlakše može dopasti suprotnom polu upravo seksom, onda će ona lako stupati u seksualne odnose jer joj je to najbrži i najlakši način da nekoga privuče i eventualno zadrži. Ukoliko to uspe i ostvari funkcionalnu vezu, takvo ponašanje neće biti upadljivo. Ali, ako osoba nije sposobna da bude intimna (što može biti posledica sržnog uverenja da nije vredna ljubavi i pažnje, ali i mnogo čega drugog), onda njena potraga može postati beskrajan promiskuitet bez ikakvog dubljeg zadržavanja sa bilo kim, što takvu osobu etiketira u društvu kao “laku žensku”, “drolju”, “večitog neženju”, “nezrelog muškarca”, itd. Ovde je u pitanju čista predrasuda, jer takve osobe često  veoma pate zbog toga i užasavaju se kada dožive brz prekid svake emotivne veze  u koju su polagale nadu da je upravo to ona prava. Naravno, ovo je samo jedna od stvari koja leži u osnovi ove neshvaćene pojave.

Promiskuitet kao simptom nekog psihičkog poremećaja

Neko može biti opsednut seksom. Kada dođe u susret sa nečijom opsesijom, svaki iskusni psihoterapeut će uvek težiti ka tome da otkrije šta je to od čega osoba beži i šta je ono o čemu bi takva osoba morala da razmišlja ili brine, onda kada ne bi bilo opsesije! Tada nemamo posla sa seksualnim opsesivcem ili nimfomankom, već sa osobom koja je na smrt preplašena nekog životnog aspekta, razvojnog zadatka ili odluke! Tada nam promiskuitet kao takav neće biti mnogo od koristi za razumevanje ovakvog problema a njegova osuda, još i manje.

Depresivan čovek takođe može svoju tugu, besmisao ili mračnu percepciju stvarnosti, utapati u ogromne količine neobaveznog seksa i imati jak argument u svoju odbranu. On može reći “Ako je već sve besmisleno ili zauvek osuđeno na propast i crnilo, zašto se onda vezivati za bilo koga i zašto ne uživati u beskrajnom hedonizmu?” Ovde imamo posla sa nečijom percepcijom vlastite realnosti i iskrenom tugom, a ne sa promiskuitetom.

Raznovrstan i buran seksualni život je česti pratilac ljudi koji pate i od bipolarnog poremećaja, poremećaja ličnosti (najčešće graničnog i histrioničnog tipa) a veoma je česta i zavisnost od seksa, koja se tretira i leči kao i svaka druga vrsta zavisnosti.

Promiskuitet kao posledica životnog doba ili okolnosti

Kod pacijenata kojima je dijagnostifikovana smrtonosna bolest ili su u završnom periodu života zbog starenja, često se pojačava seksualna želja. Da li možemo osuditi ženu koja ima još godinu dana života ili jednostavno želi još malo da proživi? Mislim da ne. Dokle god ne budemo znali kako izgleda dobiti smrtnu presudu nakon posete lekaru ili osećati da nam je smrt blizu, mislim da na to nemamo pravo.

Zaključak

Ako izuzmemo pubertet kao normalan period fizičkog sazrevanja ili neke oblike seksualnog ponašanja vezane za hormonalni disbalans ili jednostavno organizam sa većom količinom seksualnih hormona, videćemo da je promiskuitet retko kada u vezi sa samim seksualnim činom, mada nekada može biti i samo to. Kada god je u nečijem ponašanju nešto drastično izraženo, odmah možemo posumnjati da “tamo negde ima nečega isto toliko manje”. Nekada ima premalo sreće i ljubavi, nekada je jednostavno jako malo vremena, a ponekad su okolnosti naprosto takve da pogoduju ili ne pogoduju takvom ponašanju. Pre nego što okvalifikujemo nekoga, a posebno žensku osobu zbog seksualnog ponašanja, uvek moramo imati na umu ono što je rekao veliki umetnik a to je da je malo šta u samom seksu vezano za seks!

Pročitajte još:

Zašto je partnerska psihoterapija složenija od individualne?
Bulimija – telo koje traži moć
Depresija: neprijatelj ili saveznik?