PSIHOTERAPIJA iz ugla Emocionalnog metoda

Psihoterapija (kao i psihološko savetovanje) je pojam koji obuhvata mnogo različitih metoda u psihološkoj pomoći (psihoanalitička terapija, geštalt terapija, primalna terapija, transakciona analiza, itd…).

U svetu ima više stotina registrovanih vrsta psihoterapija, u Srbiji više desetina. Te različite psihoterapijske škole su kao i političke partije: ima ih puno, svaka sebe hvali, a međusobno su konkurentske i među njima nema razgovora o tome koja je bolja od druge. Onom ko se odlučuje za neku vrstu psihoterapije nimalo nije lako da se snađe.

Pokušaćemo da pomognemo: mnogo zavisi od toga šta je nekome, kao klijentu, potrebno. Ako psihoterapiju zamišljate kao kratku seriju od 3-4 seanse gde bi vam terapeut rekao šta je sa vama i dao vam par saveta o tome šta dalje da radite da bi vam bilo bolje, onda to nije prava psihoterapija, vama više treba konsultacija sa nekim stručnim licem (psihijatrom, psihologom…) kao neka vrsta kratke podrške i orijentacije za dalje.

Ako ste spremni da dolazite nekoliko nedelja ili par meseci, ne sa ciljem dubljeg preispitivanja svoje duše, sećanja i emocija, već da bi vas neko naučio kako da nešto postignete (npr. da više poštujete sebe, da smanjite osećaj manje vrednosti, da se ne bojite otvorenog prostora, da se bolje snalazite među ljudima, da budete manje stidljivi, itd…) onda treba da tražite neku vrstu tzv. „pokrivajućih psihoterapija“, to su kognitivno-bihejvioralne psihoterapije, kao što su kognitivna terapija, bihejvior terapija, REBT, hipnoza, itd.

„Otkrivajuće psihoterapije“ traže posvećen, sistematski i dugotrajan rad na sebi, od nekoliko meseci do nekoliko godina. One vam ne obećavaju uklanjanje ili ublažavanje konkretne tegobe ili simptoma, već vam nude da tokom jednog dužeg odnosa sa psihoterapeutom sve bolje upoznajete sebe, svoje nesvesne motive, misli, osećanja i potrebe, sa očekivanjem da ćete kao rezultat dobiti ne samo ublažavanje ili nestanak svojih simptoma, već i nove kvalitete svog doživljaja sebe i života.

Emocionalni metod spada u te „otkrivajuće psihoterapije“, kao što su npr. psihoanalitička terapija ili primalna terapija, koje traže vreme i posvećeni rad na sebi, u saradnji sa psihoterapeutom. Ono po čemu se emocionalni metod razlikuje od psihoanalitičke terapije jesu drugačije teorijske postavke i naglasak na radu sa osećanjima, dok se od primalne terapije razlikuje po tempu rada i korišćenju iskustava iz drugih psihoterapijskih pravaca. Tempo rada u emocionalnoj terapiji je sporiji, metodologija blaža (nema drastičnih tehnika rada), a u pristupu se koriste i iskustva iz Rodžersove terapije usmerene na ličnost, geštalt terapije, transakcione analize i drugih terapija.

Brzina napredovanja klijenta u emocionalnom metodu zavisi, između ostalog, i od načina korišćenja seanse. Fokus klijentu ne treba da bude informisanje ili prepričavanje događaja, već osećanja koja trenutno ima ili koja su se pojavila u tim događajima i odnosima sa raziličitim ljudima iz njegovog/njenog života. I klijent i terapeut neprestano osluškuju pojavu osećanja tokom klijentove priče o sadašnjem životu ili o prošlosti. Kada klijent ili terapeut prepoznaju da se neko osećanje pojavilo, treba ostati na tom osećanju. Tada klijent može reći:“Evo sad mi se pojavilo osećanje (tuge, straha, ljutnje…)“, ili terapeut (na osnovu promene boje lica, vlažnosti očiju, ili promene disanja) može reći: “Čini mi se da vam se sada pojavilo neko osećanje…“. Time se klijent uvodi u svet osećanja, koji predstavlja jedno drugačije stanje svesti, u kome se aktiviraju dublji delovi mozga (limbički sistem) i koji vodi ka uzrocima anksioznosti i drugih psihičkih tegoba. Jer neuroza je bolest osećanja, a ne misli.

Kada klijenta obuzme neko osećanje, klijent i terapeut zajedno pokušavaju da vide odakle ono potiče, šta je njega pokrenulo, šta mu je uzrok. Da li je sukob sa koleginicom na poslu u klijentici pokrenuo ljutnju na rođenu sestru zbog rivalstva koje je nametala? Da li je priča o starici iz autobusa kod klijenta pokrenula tuga zbog gubitka bake u detinjstvu? Da li je strah od šefa probudio kod klijentice strah od očevih kritika? Da li klijenta sukob sa suprugom podseća na razvod roditelja? Da li ženidba druga u klijentu pokrenula tugu zbog završetka perioda mladosti, prolaznosti života?

Pošto klijenti obično počinju seansu nekom uznemiravajućom pričom iz sadašnjosti, dobro je tu priču i ta osećanja povezati sa nekim ranijim događajem ili odnosom sa nekom osobom. Ta povezivanja su dobra u psihoterapiji. Neprestano povezivanje sadašnjih odnosa sa odnosima u prošlosti; povezivanje teme sa početka seanse sa temom na kraju seanse; povezivanje odnosa i osećanja sa partnerom sa odnosima i osećanjima prema roditeljima; odnosa prema psihoterapijskom procesu sa odnosom prema drugim aktivnostima koje je klijent radio; itd.

Da se vratimo na terapijski proces: dakle, kada u emocionalnom metodu klijenta obuzme neko osećanje, a svako osećanje je uznemiravajuće i uglavnom klijenti počinju da plaču, usmeravamo se na pitanje – „Šta je tu klijent izgubio?“ Suze i plakanje ukazuju na gubitak i mi se logično usmeravamo ka odgovoru na pitanje – „Šta ili koga je klijent izgubio, ili nikada nije imao?“ Nama je cilj prihvatanje bolnih istina, suočavanje sa dirljivim istinama, doživljavanje gubitaka, opraštanje od nečega što smo nekad imali pa smo izgubili, ili bolno mirenje sa nečim što nikad nismo imali (nežnog oca, smirenu majku, prijateljski nastrojenog brata…) zato što je doživljavanje istine oslobađajuće („Spoznaćeš istinu i ona će te osloboditi“), zato što se uzrok neuroze može svesti na neproživljene gubitke, na nedoživljenu ljubav.

I dok klijent tako proživljava neki gubitak koji je sada prvi put dublje emotivno osvestio i gorko plače, terapeut (kada proceni da je klijent spreman za to) može primeniti tu najmoćniju psihoterapijsku „tehniku“ koju se razvila u okviru geštalt terapije i primalne terapije: direktno obraćanje.

Naime, klijentu – koji plače zbog nečeg što je izgubio ili nikada nije imao od neke osobe – kaže se: „Kažite to direktno njoj/njemu!“ Ako je klijent naučio da se prepušta svojim osećanjima, onda dolazi do konačne katarze kada klijent izbacuje iz sebe veliku količinu bola u formi: „Nikad me nisi razumela…“, „Zagrli me bar jednom…“, „Oprosti mi što ti nisam došla na sahranu da se pozdravim s tobom…“, „Mama, ne idi…“, „Tata, molim te, vrati se…“, itd.

To je emocionalna terapija, po svom cilju slična primalnoj terapji, jer je cilj konačno prepoznavanje i doživljavanje bolnih i dirljivih, nesvesnih i do tada potisnutih osećanja. Naravno, otpori i odbrane su jake i najteži i najduži deo posla je priprema klijenta za suočavanje sa svojim dirljivim i bolnim osećanjima. Ali oni klijenti koji su bili uporni znaju da im se to i te kako isplatilo.

Marjan Tošić
Marjan Tošić je psiholog, psihološki savetnik i psihoterapeut, obrazovao se u Srbiji i Engleskoj. Ima preko 25 godina radnog iskustva u zdravstvu, socijalnoj zaštiti i privatnoj kliničkoj praksi. Autor je tri knjige iz oblasti savetovanja i psihoterapije. Osnivač je Psihološkog savetovališta www.emocentar.com i radi u Beogradu i Valjevu.

Pročitajte još:

Psihoterapijski rad sa telom
Gubitak i tugovanje
Panični napad – kad srce zalupa iz čista mira