Sindrom otuđenja od roditelja – psihološko kidnapovanje

Razvod braka je izrazito stresno iskustvo koje od oba roditelja zahteva prilagođavanje na potpuno nove okolnosti u pogledu njihovog roditeljstva. Neki roditelji uprkos intenzivnim emotivnim reakcijama i sukobima tokom procesa razvoda i posle njega uspevaju da svojoj deci pruže adekvatnu emotivnu razmenu i da ih zaštite od međusobnih supružničkih sukoba.
Izvor: Crowdwellness.com

Međutim, nažalost, često se dešava da roditelji nemaju takve lične kapacitete i u sukobu i borbi protiv bivšeg supružnika dete se nađe kao oružje za taj rat. Jedan od načina na koji roditelj zloupotrebljava svoj odnos sa detetom, najčešće misleći da čini zapravo dobru stvar, jeste okretanje deteta protiv drugog roditelja.

Sindrom otuđenja od roditelja je prvi put u stručnoj literaturi opisao i definisao psihijatar Ričard A. Gardner. „Radi se o sistematskom nastojanju jednog roditelja da distancira dete od drugog roditelja, angažujući ga u procesu uništavanja afektivnih i porodičnih veza koje su nekad postojale.“
Ovaj pojam uveden je u psihologiju 1987. godine i tiče se jednog od načina na koji roditelji ometaju normalan rast i razvoj svoje dece. U stručnim razmatranjima ovakvog ponašanja roditelja i posledica po dete, u poslednjoj deceniji, došlo je do redefinisanja ovog pojma od prvobitnog sindroma otuđenja od roditelja, kako ga je Gardner nazvao do pojma – otuđeno dete, kao adekvatnijeg izraza za skup ponašanja koje dete izražava. Ono što je veoma važno ovde istaći – reč je o jednom vidu psihološkog zlostavljanja deteta. (Fidler i Bala, 2010, Bernet, 2010) Osim viktimizacije deteta, dešava se i viktimizacija targetiranog roditelja, što takođe ima značajne posledice na emotivni kapacitet otuđenog roditelja da se izbori za odnos sa svojim detetom.

Ono što je deci posle razvoda najpotrebnije jeste da ostanu u zdravoj i jakoj vezi sa oba roditelja i da budu zaštićeni od roditeljskih konflikata. U ovoj situaciji, neki roditelji usled napora da pojačaju svoju roditeljsku ulogu i očuvaju doživljaj roditeljskog identiteta, očekuju od dece da biraju stranu. U ekstremnijim slučajevima oni podstiču dete da odbacuje drugog roditelja. U najekstremnijim slučajevima, deca su izmanipulisana od strane roditelja da odbacuju i mrze drugog roditelja, kroz niz postupaka i poruka koje otuđitelj šalje, pa čak do toga da se kreira situacija u kojoj je detetu jasno da je bilo kakav pozitivni emotivni odgovor na drugog roditelja neprihvatljiv.

Strategije otuđivanja deteta mogu biti svesne ili nesvesne, međutim one u svakom slučaju imaju razorne posledice po detetov psihološki razvoj i čine ga zapravo žrtvom zlostavljanja. U ovaj proces alijenacije često se uključuju i drugi članovi porodice – babe, dede, tetke… i time daju roditelju otuđivaču podršku i osećaj da je u pravu i da čini najbolje u interesu deteta. Ovime se dete nalazi u još težoj poziciji, njegov unutrašnji poriv i zdrava potreba da voli oba roditelja biva u potpunosti ugušen pošto su članovi šire porodice takođe oni na koje bi dete trebalo da računa kao svoj oslonac. Ono što se dešava jeste da ne postoji osoba na koju se ono može osloniti za svoju potrebu da voli drugog roditelja. Tako ono biva samo i prepušteno eksplicitnim i/ili implicitnim zahtevima da pokida emotivnu sponu sa majkom/ocem sa kojim ne živi.

Strategije koje roditelj i njegova porodica primenjuju idu od prebacivanja krivice za razvod na drugog roditelja, lošeg izražavanje o drugom roditelju i njegovim osobinama ili postupcima, upućivanja deteta u detalje sukoba , sudskih i drugih procedura tokom i posle razvoda, ometanja i sprečavanja kontakta sa drugim roditeljem, izražavanja tuge i negodovanja u trenucima kada je dete sa drugim roditeljem pa do otvorenih zahteva detetu – da odbaci drugog roditelja, da se ponaša agresivno ili da laže, pa čak i krade iz kuće drugog roditelja – a sve pod obrazloženjem da je to u interesu deteta. Roditeljsko otuđivanje podrazumeva niz sistematskih postupaka koji programiraju dete da odbaci drugog roditelja i zapravo je znak roditeljske nemogućnosti da razdvoji sopstvena osećanja povređenosti i besa u supružničkom sukobu od potreba deteta i detetove dobrobiti. Detetov odnos prema targetiranom roditelju je uvek i u potpunosti negativan i može ići čak i do toga da se taj roditelj demonizuje i vidi kao ugrožavajući po detetovu egzistenciju, zao iili bezvredan. Otuđenost deteta se javlja kao kombinacija roditeljske indoktrinacije i detetove potrebe da bude lojalno porodici u kojoj živi i da zadrži ljubav i podršku bar jednog roditelja.

U svemu ovome dete je žrtva psihološkog zlostavljanja, manipulacije njegovim potrebama i emocijama i kidanjem veoma važnih afektivnih veza koje obezbeđuju adekvatan rast , razvoj i stabilnost ličnosti. Iz detetovog ugla, ono je primorano da se odrekne roditelja kojeg ima potrebu da voli i da osećanje teskobe, tuge i praznine zbog gubitka jednog roditelja proživljava samo, u svom unutrašnjem svetu, ne pokazujući ta „neprihvatljiva“ osećanja i potrebe. Svako dete će, u zavisnosti od uzrasta i emotivnih kapaciteta da pati i iznalazi načine da se bori sa ovim roditeljski zahtevima. Cene koje će morati da plati zbog roditeljskih postupaka su velike i ukoliko otuđivanje ne bude prepoznato na vreme i stručno tretirano, ireverzibilne i po odnos prema drugom roditelju i po dete samo.

Autor:
Ana Rajković,
psiholog-psihoterapeut

Pročitajte još:

Kako da uspešno komuniciramo sa decom
Zlostavljanje menja dečiji mozak
Vučiji pogled na svet
Terapijska moć igre
Zašto je partnerska terapija složenija od individualne