Šta je pozitivna psihologija?

Danas se o pozitivnoj psihologiji može govoriti kao o pokretu koji dobija sve više pristalica unutar same psihologije ali i šire, a njeni počeci i popularizacija se vezuju za ime Martina Selidžmena čije knjige su prevođene i kod nas.

U svom čuvenom govoru 1998. godine kada je proglašen za predsednika Američke Psihološke Asocijacije (APA) te člancima koje je kasnije objavljivao (i postao 13. najcitiraniji autor! [po Haggbloom et al. 2002]), Selidžmen je kritikovao psihologiju koja je još od Drugog svetskog rata  fokusirana na psihopatologiju i redukciju simptoma. Po njemu, svojim fokusom na patologiji i lečenju, psihologija je postala “viktimologija” i usput zaboravila svoje najvažnije ciljeve.

Umesto toga, on se zalaže za proširivanje polja istraživačkog rada u smeru otkrivanja faktora koji doprinose ljudskoj sreći i zadovoljstvu, kao i o tehnikama koje ih mogu uvećati. Umesto da težimo da umanjimo simptome cilj bi trebalo da bude da otkrijemo kako da povećamo osećaj zadovoljstva čak i kada ne postoji patologija. Umesto pukog otklanjanja simptoma, psihologija bi trebalo da proširi svoje ciljeve i pomogne ljudima da žive bolje i srećnije.

U skladu sa ovim, za ciljeve svog mandata kao predsednika APA-e, izabrao je rad na reorijentaciji sa patološkog fokusa na “pozitivne” karakteristike, iskustva i odnose, ali i pojačanje učešća psihologa u međuetničkim konfliktima.

Ne može se reći da se tokom svoje kratke istorije psihologija nije susretala sa sličnim pokretima. Sam Selidžmen je navodio da samo nudi novi konceptualni okvir i nastavlja rad na nečemu što ima dugu istoriju u radu tzv. “treće struje” u psihologiji ˗ humanizma, koji je bio na svom vrhuncu ’70-tih godina XX veka. Ono što je zanimljivo, međutim, jeste što je sam Selidžmen počeo u okvirima čisto empirijskog rada u laboratoriji za šta se može reći da pripada “suparničkoj” struji – bihejviorizmu.

U knjizi on opisuje svoje početke rada u laboratoriji sa eksperimentalnim životinjama. Psi se nisu ponašali onako kako su predviđali Skinerovi principi instrumentalnog uslovljavanja. Po, do tada neprikosnoveno prihvaćenim principima, nagrađivano ponašanje se pojačava (opstaje) dok se kažnjavano ponašanje gasi. Na primer, pas se nalazi u komori sa dve pregrade. Na određeni signal mu stiže hrana (na primer kada pritiske šapom polugu) i ta veza vremenom dovodi do novog učenja.  Međutim, sa drugačijim signalom (na primer, paljenjem crvene sijalice) stiže blagi elektrošok. Kada nauči ove veze, pas u prvom slučaju čeka hranu, a u drugom može da pobegne u drugu pregradu i izbegne elektrošok. Takođe, pas prirodno pokušava da pobegne iz pregrade u kojoj dobija elektrošokove. A onda se desilo nešto neuobičajeno – psi su prestali da beže od elektroškova. Naime, ako je signal nejasan, a eksperimentalna situacija onemogućava sklanjanje, pas bi se sklupčao u ćošak, trpeći (blage i bezopasne ali neprijatne) elektrošokove i prestajao bi sa pokušajima bega čak i ako je kavez bio otvoren!

Selidžmen je bio prvi koji je na osnovu ovih nalaza, koje su mnogi na početku odbacivali kao puku grešku u eksperimentalnoj proceduri, osmislio eksperimentalni model nastanka depresije tzv. naučenu bespomoćnost. Nije teško zamisliti kako bi se ovo dalo primeniti i na ljude – nakon mnogih pokušaja da učine nešto u smislu umanjenja neprijatnih životnih okolnosti koji se pokazuju bezuspešnim, prosto “dižu ruke” i prestaju da pokušavaju. Slično eksperimentalnim životinjama koje nastavljaju da trpe iako imaju priliku da pobegnu.

Selidžmen je kasnije otkrio da ni ovo ne važi za sve subjekte – neki prosto nastavljaju da pokušavaju i nakon brojnih neuspeha. Kasnije je uspeo da pokaže da isto važi i kod ljudi, postoje oni koji imaju optimistički stil i oni sa pesimističkim stilom.

Ono što je posebno zanimljivo jeste da je tokom svog istraživačkog rada u labratoriji otkrio da se bespomoćnost, kao što se može naučiti, isto tako može i odučiti. Iako postoje ljudi koji imaju izraženije “optimističke” crte i stilove razmišljanja, svi ljudi se mogu u određenoj meri obučiti za ovakav način razmišljanja koji kasnije vodi izraženo poboljšanim rezultatima. Na osnovu ovih nalaza je razvio brojne programe za selekciju i usavršavanje zaposlenih i u praksi dokazao uspešnost svojih koncepata i posrednu potvrdu teorijskih pretpostavki.

Od eksperimentatora do psihoterapeuta, Selidžmen je uspeo da integriše ono najbolje iz, do tada suprotstavljenih struja, humanizma i bihejviorizma. Insistirajući na empirijskim potvrdama, a ostajući veran idejama humanizma, uspeo je da na najkvalitetniji način i u najboljem interesu korisnika i klijenata osmisli i promoviše novi pristup u psihologiji. Sjajan spoj laboratorije i života, nešto o čemu se često piše ali retko postiže u praksi.

Sa velikim autoritetom, autoritetom naučnika, Selidžmen tvrdi da može da kaže šta čini srećan život:

• pozitivne emocije
• angažovanost, unesenost u događaje
• dobri odnosi sa drugima
• osećaj značaja i smisla u životu
• postignuća

Suprotno intuitivnim i new age spiritualno-teorijskim idejama o tome šta bi moglo učiniti da se osećamo bolje i ispunjenije, pozitivni psiholozi insistiraju na eksperimentalnom otkrivanju  praktičnih vežbi i procedura koje zaista daju vidljive rezultate. Tako su nakon brojnih pokušaja došli do onih koji ispunjavaju ove kriterijume. Evo nekih od njih koje možete i sami isprobati:

• aktovi iskrene ljubaznosti
• pisanje o traumatskim događajima
• nabrajanje stvari na kojima smo zahvalni
• korišćenje sopstvenih talenata na nove načine
• činjenje tajnih dobrih dela
• aktivno-konstruktivno odgovaranje
• rad za instituciju koju visoko cenimo

Pozitivna psihologija danas ima brojne pristalice, dva stručna časopisa, univerzitetske programe, svoja udruženja i posebne kongrese, ali i brojne praktične programe, Internet i mobilne aplikacije i sl. Kako je u velikoj meri uticala na psihoterapiju i koncepte mentalnog zdravlja te bila ključna za nastanak, danas najpopularnijih, kognitivno-bihejvioralnih pristupa i psihoterapiji, može se reći da ima optimističnu budućnost.

Pročitajte još:

Terapijska moć igre
Feliks Baumgartner o odustajanju i suočavanju sa izazovima
Moć pozitivnog mišljenja – samoispunjujuće proročanstvo

­­­­­____________________________________

Izvori:

Park, N.  et al.(2010): Positive Psychology and Therapy  In: Cognitive and Behavioral Theories in Clinical Practices, The Guilford Press, London

Selidžmen (2008): Naučeni optimizam, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Seligman, M., Csiszentmihalzi, M. (2000), Positive psychology- an introduction, American Psychologist, 55 (1), 5-14.

Sajt Centra za pozitivnu psihologiju- edukativni materijali, preuzet 20.11.2011. sa adrese:
http://www.ppc.sas.upenn.edu/publications.htm

Sajt sa nabrojanim vežbama iz pozitivne psihologije, preuzet 20.11.2011. sa adrese:
http://zonepositive.com/resources/positive-exercises/

Sajt Positive Psychology News Daily, sa svakodnevnim vestima iz ove oblasti, preuzeto 20.10.2010. sa adrese:

http://positivepsychologynews.com