Šta se dogodilo sa malim Albertom?

Mnogi od nas se sećaju kako smo, na časovima psihologije, zapanjeno slušali priče o nekim psihološkim eksperimentima u prošlosti. Jedan od najintrigantnijih, i etički svakako najupitnijih, je onaj sa malim Alebertom.

Sve je počelo 1920.godine kada je napravljen  snimak eksperimenta u kome su Votson i Rajnerova nastojali da pokažu da se strahovi mogu steći učenjem (i da nisu nužno posledica nesvesnih procesa, što je u to vreme bilo ustaljeno mišljenje pod uticajem psihoanalize). Dečaka starog 9 meseci, koga su u svom radu nazvali Albert B., su izlagali istovremenom iznenadnom neprijatnom zvuku i belom pacovu i tako stvorili kod njega strah od objekta koji ranije nije postojao. To je bio revolucionarni nalaz, početak jednog od najznačajnijih pravaca u psihologiji danas- bihejviorizma, ali i početak priče o nastanku i mogućnostima lečenja fobija. Međutim, Votson nije baš pažljivo vodio evidenciju i time je doprineo nastanku  misterije koje je dugo mučila psihologe. Šta se desilo sa malim Albertom posle? Da li je nastavio da se plaši svega što je belo? Kako je, eksperiment koji bi danas bio etički neprihvatljiv, uticao na sudbinu dečaka? I svi smo se uvek pitali šta mu se desilo posle, da li je danas sedi starac sa iracionalnim strahom od krznenih životinja i Deda Mraza? Odlučila sam pre dve godine da istražim dostupne podatke na Internetu.

Ispostavilo se da je iste godine objavljen, sada već, čuveni članak Hall P. Beck-a, koji je čitavih sedam godina istraživao tu priču.

Bek je sa svojim studentima počeo od starih Votsonovih dokumenata na Univerzitetu Džon Hopkins, gde je eksperiment bio sproveden. Gotovo detektivskim tehnikama i uz pomoć FBI stručnjaka za prepoznavanje lica, uspeli da dođu do sledećih podataka.

Sa velikom verovatnoćom se može potvrditi da je dečak, poznat pod pseudonimom mali Albert, zapravo bio Daglas Merit, vanbračni sin Arvile Merit, koja je radila kao negovateljica i dojilja u obližnjem Henrijet Lejn Domu za decu sa invaliditetom- pedijatrijskoj ustanovi  Džon Hopkins Univerziteta, koja se nalazila vrlo blizu Votsonove laboratorije. Daglas je rođen 9.marta 1919. i skoro celu svoju prvu godinu je proveo u istom tom „Henrijet Lejn“ domu.

Postoje podaci o tome da je majka dobila 1$ za učešće svog sina u eksperimentu, ali izgleda da nije znala iz čega će se on zapravo sastojati. Zna se da se, ubrzo nakon što je Votson sproveo eksperiment, majka odselila povevši dete sa sobom.

Na osnovu njenog devojačkog prezimena (Irons) koje je koristila kada se kasnije ponovo udala, uspeli su da stupe u kontakt sa potomcima i došli do još podataka. Umrla je 1988.godine (kada je imala 89.godina), a na njenom tavanu je pronađena slika dečaka (koja je kasnije poslata FBI-ju na analizu).

Sudbina malog Daglasa je, međutim, bila tužna. Ubrzo nakon što je sa majkom napustio dom u kome je proveo skoro čitavu godinu, ozbiljno se razboleo od hidrocefalusa (nagomilane tečnosti u lobanji) i umro sa 6 godina, 10.maja 1925.godine. Sahranjen je na groblju Locust Grove Cementery (nedaleko od mesta gde će i ona biti sahranjena mnogo godina kasnije).

Autor zaključuje da su sa ovim otkrićima nestala i njegova maštanja o tome kako će pronaci sedokosog starca kome će pokazati Votsonov film. U zaključku, autor piše da je njihovo sedmogodišnje istraživanje bilo duže od dečakovog kratkog života. Na kraju, izveštava nas da je posetio Daglasov grob, ostavio cveće i osetio veliki mir.

Sigurno je, međutim, da do razuslovljavanja nikada nije došlo mada izgleda da ni strah koji se kod dečaka razvio nije bio tako intenzivan niti je trajao kao što je Votson inicijalno izvestio. Ipak, nije poznato da li je strah ostao nakon eksperimenta.

Danas su mnogi aspekti Votsnovog čuvenog eksperimenta osporeni. Zapravo, to je više bila pilot studija nego eksperiment. Nema dokaza da je dečak razvio intenzivan strah niti da ga je generalizovao onako brzo kao što je Votson prvobitno izvestio. Zanimljivo je da postoje originalni snimci eksperimenta iako je to bilo vrlo neuobičajeno za to vreme. Zna se da je, ubrzo nakon tog eksperimenta, Votson izgubio poziciju na univerzitetu zbog vanbračne afere sa Rajnerovom i da se kasnije uspešno bavio marketingom. Možda je upravo promocija i važnost koja je ovom nepotpunom „eksperimentu“ data, kao i velika fama koja se stvorila oko identiteta malog Alberta, zapravo samo dokaz u prilog tezi da je reklama- ono što je važno, čak i kada se radi o nauci!

Pročitajte još:

Asteroid dobio ime po osnivaču psihologije
Masovna histerija u državi New York?

____________________________________

Literatura:
Beck, H. P.; Levinson, S.; Irons, G. (2009): Finding little Albert: A journey to John B. Watson’s infant laboratory, American Psychologist, Vol 64(7), Oct 2009, 605-614.

DeAngelis, T. (2010): ‘Little Albert’ regains his identity, preuzeto sa sajta Američke psihološke asocijacije, 20.2.2010., sa adrese: http://www.apa.org/monitor/2010/01/little-albert.aspx

Sajt za studente psihologije, sa snimkom predavanja o sudbini malog Alberta, preuzet 20.2.2010. sa adrese: http://www.thepsychfiles.com/2010/01/episode-114-video-finding-little-albert/

Apstrakt originalnog članka H.P.Beck-a i saradnika: http://psycnet.apa.org/journals/amp/64/7/605/