Stokholmski sindrom – dijagnoza zarad mira u kući

Stokholmski sindrom označava situaciju emotivnog zbližavanja otmičara i žrtve. Žrtva odbija da sarađuje sa ljudima koji pokušavaju da joj pomognu, aktivno ih ometa u tome i staje na stranu svog otmičara. Ona usvaja otmičarev vrednosni sistem i počinje da na situaciju gleda njegovim očima („mi protiv njih“). Naziv „Stokholmski sindrom“ uveo je psihijatar i kriminologN. Bejerotnakon pljačke banke i otmice talaca u Stokholmu, avgusta 1973. Četvoro radnika banke, tri žene i jedan muškarac držani su kao taoci pet dana. Nakon oslobađanja primećeno je njihovo neobično ponašanje: oni su se aktivno suprotstavljali policiji, odbijali da svedoče protiv otmičara, posećivali otmičare u pritvoru, a navodno se jedan od otmičara verio sa jednom radnicom (neki autori tvrde da je ta informacija o veridbi netačna i da je do zabune došlo zbog greške u prevodu vesti sa švedskog).

Ponašanje koje se opisuje pod ovim terminom nije rezervisano samo za ekstremne situacije otmica. U svakoj traumatskoj situaciji u kojoj dolazi do prolongirane direktne komunikacije počinioca i žrtve postoji mogućnost javljanja ovog sindroma. Ako ste nekada pokušali da pomognete rođaki ili komšinici za koju znate da je muž tuče, verovatno ste bili neprijatno iznenađeni. Možda ste očekivali da ćete uspeti da je nagovorite da napusti muža, želeli ste da joj ponudite smeštaj, a ona vas je zamolila da odete ili vam je rekla da se vas to ne tiče.

Stokholmski sindrom

U mnogim situacijama „dijagnoza“ Stokholmskog sindroma je opravdana. Nasilnik vrlo često svesno manipuliše žrtvom i namerno pokušava da izazove takvu reakciju. Mlada žena iz Austrije, Nataša Kampuš, koja je kidnapovana na putu do škole kada joj je bilo deset godina i držana u tamnici do svoje osamnaeste godine, u svojoj autobiografskoj knjizi „3096 dana“ opisuje upravo tu vrstu svesne manipulacije. Na primer, ona navodi da joj je otmičar odmah nakon kidnapovanja rekao da on uopšte ne želi da je povredi već je on tu samo da je preda „njima“, navodnim pravim otmičarima. Na taj način otmičar je postao manje zlo, neko kod koga je ona bila na sigurnom, a nepostojeći „oni“ su postali izvor straha. U situacijama porodičnog nasilja takođe je poznat fenomen „medenog meseca“, period nakon batina kada zlostavljač žali zbog toga što je uradio, kune se da neće više, i žrtvu obasipa velikom pažnjom.

Dakle, zaista postoje situacije kada je adekvatno upotrebiti ovaj termin za neko ponašanje žrtve. Ono što želim da istaknem jesu situacije kada se taj termin neopravdano koristi. Postalo je popularno da se svaki nagoveštaj razumevanja i ljubavi prema otmičaru od strane žrtve naziva Stokholmskim sindromom. Smatra se da je jedina zdrava reakcija žrtve prema zlostavljaču mržnja i prezir. Ljudi koji rade sa žrtvama nasilja na njihovom oporavku često insistiraju da žrtva treba da prihvati da je svaki lep gest nasilnika bio deo manipulacije i da svako opravdanje koje žrtva nalazi za nasilnika predstavlja korak dalje od njenog uspešnog oporavka. Pomagači koji nastupaju na ovaj način motivisani su iskrenom željom da žrtvi pomognu, ali ja smatram da je ovakav pristup iz nekoliko razloga štetan.

Prvo, žrtva koja je sa nasilnikom provela mnogo godina u zajednici veoma dobro poznaje tog čoveka i zna njegove dobre strane. Ona ga ne vidi samo kao nasilnika, već kao kompletnu osobu, kompleksno ljudsko biće. Razumevanje koje žrtva ima prema nasilniku nije uvek proizvod svesne manipulacije od strane nasilnika, niti deo unutrašnjeg „kaveza“ žrtve koji je drži zarobljenom. To što žrtva osuđuje nasilje koje je on počinio nad njom, ali ne i samog nasilnika, upravo može da govori o njenoj unutrašnjoj snazi. Veoma je lako bezrezervno mrzeti nekog ko čini zlo delo, ali je potrebna veoma zdrava i snažna osoba da razdvoji čoveka od njegovih postupaka. Još je veća snaga potrebna da tako sagledamo nekog ko je zao prema nama samima.

Mržnja prema nasilniku retko motiviše na beg. Kada mrzimo, to govori da onog koga mrzimo vidimo kao daleko moćnijeg nego što jeste, a sebe kao mnogo manje moćne. Takva percepcija parališe. Ali to je ono što ljudi očekuju od žrtve – da sebe vidi kao bespomoćnu, a nasilnika kao čisto zlo. To crno-belo viđenje sveta odgovara percipiranju stvarnosti od strane onih koji nisu preživeli nasilje. Roni Džanof-Bulman u svojoj knjizi „Shattered Assumptions“ govori upravo o tome – nama je potrebno da održimo iluziju da je svet bezbedno i predvidljivo mesto. Ako nasilnik nije čisto zlo, nego običan čovek, kako onda da znamo da i mi nismo sposobni da učinimo tako nešto? Kako da znamo da se i nama neće tako nešto desiti? Ako za nasilnika postoji opravdanje, gde je onda pravda u svetu? Nataša Kampuš i mnoge druge žrtve dijagnoze Stokholmskog sindroma su se susrele sa drastičnom promenom u reakciji javnosti nakon pokazivanja razumevanja prema otmičarima. Njeno viđenje Priklopila kao kompleksno ljudsko biće, neospornog zločinca, ali koji je ipak imao i dobrih strana, veoma je uznemirilo javnost. Ta ista javnost koja je do nedavno izražavala ogromnu ljubav i brigu prema njoj, počela je pokazivati otvorenu mržnju nakon njene izjave da žali zbog smrti svog otmičara (Priklopil se bacio pod voz nakon što je Nataša pobegla).

Pripisujući olako dijagnozu Stokholmskog sindroma, mi žrtvi ponovo oduzimamo pravo na sopstveni sud. Njihovu istinu mi odbacujemo i pripisujemo je „ispranom mozgu“ i posledici manipulacije. Ili, prema rečima Nataše Kampuš: „Zbližavanje sa otmičarem nije bolest. Formiranje zaštitne čaure koja stvara iluziju normalnosti unutar okvira zločina nije sindrom. Upravo suprotno. To je strategija preživljavanja u bezizlaznoj situaciji – i mnogo je bliža stvarnosti od uopštene kategorizacije zločinaca kao krvoločnih zveri i žrtava kao bespomoćne jagnjadi od koje društvo ne želi da odstupi“ (Nataša Kampuš „3096 dana“, strana 161)

Čak i da je nasilnik zaista čisto zlo, bez ijedne trunke ljudskosti, i da je svaki njegov potez proračunat, razumevanje koje žrtva prema njemu ima je nešto što njoj pomaže da psihološki preživi u nezamislivo teškim uslovima. Takvo viđenje stvarnosti žrtvi je potrebno i nakon oslobađanja, kada rekonstruiše godine koje je provela u zatočeništvu. Mi nemamo pravo da joj to oduzmemo.

Pročitajte još:

Zlostavljanje menja dečiji mozak
Bulimija – telo koje traži moć
Depresija: neprijatelj ili saveznik?