Strast ili disciplina?

Kad je uspeh u pitanju, okruženi smo porukama tipa: „Ako nešto stvarno želiš, čitava vaseljena se uroti da to i ostvariš“ (ovu poruku je poslao Paulo Koeljo) ili „Ti možeš da postigneš sve što poželiš u životu“ (ovu poruku šalju anonimni roditelji svojoj deci svaki dan). Te poruke su umirujuće i motivišuće, ali one poručuju da sve što je potrebno jeste da nešto stvarno želimo. Govoriti o vrednom radu, odbijanjima i rizicima nije umirujuće. Tako odrastamo čekajući da pronađemo svoju inspiraciju, pravu strast u životu, da nešto stvarno odlučimo, pa da krenemo. Kod prvog neuspeha pomislimo – Šta ako roditelji nisu bili u pravu? Šta ako ne možemo sve što poželimo? Šta ako je za neke stvari kasno? I onda brzo pomislimo kako to što nas je zainteresovalo zapravo i nije toliko zanimljivo. I mi nastavimo da čekamo svoju inspiraciju.

Vredan rad i disciplina su potcenjeni, dok je u isto vreme strast prema poslu uveliko precenjena. Svaka strast splasne u nekom trenutku. Kad smo umorni, kad doživimo neuspeh ili odbijanje, tada nećemo biti naročito zainteresovani za posao. E tada uskače disciplina i tu se uspešni razlikuju od neuspešnih. Uspešni znaju kako da rade i kad im sve izgleda besmisleno. Znaju kako da nastave kad ne vide izlaz i imaju samo neku bledu nadu da će ipak biti dobro na kraju. Tada rade zato što mora da se uradi, a ne zato što ih nešto inspiriše.

Kako bismo reagovali kada bi majka maloj devojčici, umesto rečenice: „Ti možeš da budeš šta god poželiš!“ rekla „U redu, ali moraćeš naporno da radiš da bi mogla da nađeš pristojan posao kao balerina.“

Za mene ne postoji dilema oko toga da li je za uspeh važnija strast prema poslu koji radimo ili disciplina. Disciplina bez problema pobeđuje strast. Svako može da ima strast, to je lako. Ali raditi deset sati svaki dan, a da te niko ne tera na to, e to može malo ljudi.

Da bismo mogli reći da je neko zaista uspeo, on mora voleti svoj posao. Strast za svojim poslom je važna. Ali ako bih morala da biram jedno ili drugo, izabrala bih disciplinu. Hajde da pogledamo kako izgledaju jedno bez drugog. S jedne strane imamo disciplinu bez strasti. To su oni vredni učenici koji nemaju naročite ambicije i uče sve predmete podjednako dobro. Oni uvek imaju vremena za svoje dodatne aktivnosti i nikad ne kasne sa predajom zadatka. To su one odlično organizovane domaćice koje stižu da spreme ručak, vode računa o finansijama. S druge strane imamo praznu strast bez discipline. To su ljudi punih neusmerene želje za nečim, koji se obmanjuju čekajući da konačno otkriju šta ih to u životu zanima, ka čemu da usmere svoju strast. Čekaju da im se javi inspiracija, da ih neko prepozna… A kada se konačno to desi, oni se brzo povuku pred zahtevom napornog rada, neuspehom ili armijom njihovih vrednih vršnjaka koji su startovali u tom poslu mnogo pre njih. Kada vidite strast bez discipline, možete biti sigurni da se zasniva na iluzijama i da će splasnuti kod prvog izazova.

Sa strašću se rađamo, ona nam je prirodno dana. Dali disciplinu treba da steknemo. Pomoći ljudima koji imaju disciplinu, a nemaju strast je lako. Oni imaju kondiciju, izvežban mozak i formirane mišiće. Imaju sve što im treba da počnu da uče bilo koji posao. Sve što je potrebno je da vide gde leži njihovo interesovanje i gde je zakočeno. Ona strast koju su imali sa sedam godina, kad su pravili kućice za ptice ili išli u pohode u nepoznate delove grada biciklom. Ali pomoći ljudima sa strašću, a bez kondicije u radu je daleko teže. Tu se treba izboriti sa raznim Koeljima i iluzijama koje gaje. Njima je obećano nešto jako lepo, što samo treba da požele dovoljno snažno. Teško će dozvoliti terapeutu da im tu nadu oduzme. Jer šta su bez toga? Na šta su potrošili godine, dok su njihovi vršnjaci stvarali karijere?

Pročitajte još:

Ništa nije zabavno dok ne postaneš dobar u tome
Feliks Baumgartner o odustajanju i suočavanju sa izazovima
Moć pozitivnog mišljenja – samoispunjujuće proročanstvo
Zamke prokrastinacije