Terapijska moć igre

U muzejima širom sveta mogu se videti igračke koje datiraju iz vrlo starih vremena, čak i do nekoliko hiljada godina pre naše ere. Dečija igra je zajednička pojava za sve poznate kulture.

Istraživanja su pokazala da deca sponatano koriste igru kao sredstvo rešavanja unutrašnjih konflikata i problema sa kojima se sreću. Putem igre, ona ovladavaju veštinama važnim za život u zajednici. Igra je i važno sredstvo komunikacije pre nego što u potpunosti ovladaju jezikom. Posmatrati energiju kojom je dete uneseno u igru i važnost koju pridaje svojim likovima znači privilegiju posmatranja njegovog unutrašnjeg sveta na najspontaniji i najotvoreniji način.

Psihoterapeuti su davno shvatili važnost igre za dečiji razvoj, te su razradili metode u kojima se igra koristi kao terapijsko sredstvo. Rani psihoanalitičari su dečiju igru posmatrali kao analogiju slobodnim asocijacijama kod odraslih koje otkrivaju važne sadržaje iz našeg unutrašnjeg sveta.  Danas postoji terapija igrom, najčešće upotrebljavana u radu sa decom, u kojoj se na strukturisani način koriste elementi igre u cilju psihodijagnostike i rešavanja problema kod male dece.

Zamislite situaciju u kojoj dete počinje da dolazi neraspoloženo iz vrtića. Ne ume, nije raspoloženo da objašnjava ili ga niko ne pita šta se dešava i šta ga muči. Odlazi u sobu, postavlja lutke oko sebe i počinje… Jedna lutka „kaže“: „Opet nisi pojela sve što je bilo za ručak! Ti si nevaljala devojčica! Sram te bilo, vidiš kako svi ostali slušaju, samo se ti inatiš i plačeš! Sad ćeš u ćošak…“ Roditelj će iz takve situacije moći da dođe do mnogih zaključaka – nije potrebno da bude psihoterapeut da bi shvatio šta se dešava.

Nije svaka dečija igra sastavljena od onoga što muči dete. Igra često uključuje i elemente fantazije, pa tako kroz igranje deca isprobavaju i uče različite uloge koje ih čekaju kad porastu: da budu važne figure, vođe, da brinu o drugima, da spašavaju svet, da izlaze na kraj sa različitim situacijama u kojima će se tek naći… Taj aspekt igre se takođe koristi u terapijske svrhe, pa se detetu mogu ponuditi drugačiji načini reagovanja, razumavanja i podrške od onih koji su mu poznati.

Formalni kontekst terapije igrom podrazumeva prostoriju sa velikim brojem posebno pogodnih igračaka koje predstavljaju ljude i životinje, kuće, zatim table, bojice i papire za crtanje, plastelin… Dečiji terapeut uvodi dete u takvu sobu, prijatnu i prijateljsku, i upoznaje ga sa igračkama, a zatim prati dete u aktivnostima koje je samo izabralo. Dete obično sponatano uvodi i terapeuta u svoju igru, nudeći mu određene uloge koje treba da preuzme. Na primer, dete je učiteljica, a terapeut učenik, ili dete je tata, a terapeut sin. Dete je reditelj scene u kojima su igračke glavni glumci, a može da se kaže da je takva predstava pravljena po „stvarnim događajima“, to jest, da sličnost sa realnim životom nije slučajna. Posmatranjem sponatanog ponašanja detata i menjanjem raznih elemenata svoje uloge, terapeut dobija priliku da komunicira sa detetom na način koji je za dete najprirodniji i najrazumljiviji.

Tokom vremena su osmišljavane različite forme: terapija u pesku – u kojoj se minijaturne figurice nalaze u kutiji sa peskom u kojoj se odigravaju različite scene, terapija sa plišanim medama (teddy bear therapy u kojoj se grupa plišanih medveda koristi za odigravanje i vraćanja osećaja sigurnosti i topline; terapija pričanjem priča (storytelling therapy) – u kojoj se kroz formu priča i bajki za decu osmišljavaju i razrađuju različiti scenariji u saradnji sa detetom. Dečiji psiholog Boris Levinson je slučajno primetio, radeći sa decom koja su imala probleme u komunikaciji, da su seanse sa decom bile mnogo produktivnije kada im je prisustvovao njegov pas. Iako je njegova ideja neslavno prošla – navodno su ga kolege ironično pitale koliki procenat honorara daje psu – danas je uobičajeno da se terapijske životinje poput pasa, delfina i konja koriste kao dodatni element u terapiji igrom (animal assisted play therapy).

Kako igra nije rezervisana samo za decu, tako se i neke forme psihoterapija igrom koriste i u radu sa adolescentima i odraslima. Iskustvo je pokazalo da je ovo korisno na više načina – osoba se povezuje sa svojim doživljajima i osećanjima iz ranog detinjstva i sa svojim unutrašnjim detetom, kako onim povređenim i tužnim, tako i onim spontanim i energičnim. To joj daje priliku da se priseti i poveže sa nekadašnjim osećanjima sigurnosti i nesigurnosti, da im pristupi iz nove perspektive, da spontanije i konačno slobodnije odigra te doživljaje i osmisli nekonvencionalnija rešenja, ovog puta bez straha od posledica.

Pokazujući i konkretizujući svoj problem uz pomoć figurica u pesku, osoba lakše može da ga sagleda sa distance, da „isproba“ drugačije postavke, da ispolji osećanja – na primer, uklanjanjem figurice koja predstavlja nepoželjan element. Radeći na problemu negde izvan sebe, manje se osećamo ugroženo i otvoreniji smo za drugačije pristupe rešenju. Fokusirani na „sada i ovde“ situaciju, nismo preplavljeni negativnim emocijama kao što bismo bili da o problemima pričamo direktno, te olakšano pristupamo sopstvenim kapacitetima koje smo skloni da zaboravimo kada smo previše uznemireni.

Nedavno se pojavila vest da je uprava jednog lanca hotela namenjenog uglavnom poslovnim ljudima odlučila da sprovede anketu među gostima pošto je u objektima pronađeno čak 75 hiljada zaboravljenih plišanih meda. Imajući u vidu ko su klijenti, navodno se došlo do neverovatnog podatka – da 35 posto odraslih Britanaca spava sa svojim plišanim medama, to jest da su medvedići saputnici na poslovnim putovanjima. Možda posle ovog podatka manje čudi postojanje nove forme teddy bear terapije za odrasle. Iskustvo brojnih terapueta je pokazalo da se, povezujući se sa sopstvenim unutrašnjim detetom i osećajem sigurnosti i topline koje povezujemo sa detinjstvom, lakše oslobađamo stresa i mirnije spavamo.

Posmatrano kroz evolutivnu perspektivu, ova teza ima smisla. Ljudi su socijalna bića i od trenutka rođenja su usmereni na druge i kontakt sa njima – prisetite se afektivnog vezivanja. Spavajući sa plišanim medom, imamo nešto – ili simboličkog „nekog“ – pored sebe: neosuđujuće, podržavajuće, mekano i toplo, što nam daje osećaj sigurnosti i pripadanja.

Kod odraslih, mnoge funkcije koje smo kao deca obavljali se internalizuju, prenosimo ih u sebe, u svoj mentalni svet, pa se isto dešava i sa igrom. Umesto da glumimo super-heroja, zamišljamo sebe kao velike i važne. Nestrukturisana igra je slična unutrašnjem svetu fantazije koji je povezan sa kreativnom funkcijom. Igrajući se oslobađamo unutrašnji proces kreativnosti, labavijih tumačenja i originalnih pristupa stvarnosti.

Kolega mi je nedavni ispričao kako se na jednom dečijem rođendanu zainteresovao za autiće na daljinsko upravljanje da bi ubrzo shvatio da je okružen nestrpljivim pogledima dece kojoj je „zauzeo“ igračke i, pomalo rastužen, vratio im autiće. Umesto da tražimo izgovore dečijih rođendana kako bismo se igrali, možda je bolje iskopati zaboravljenog medu iz starih kutija kada nam sledeći put bude potrebno empatično prisustvo ili „šapa za plakanje“. Meda i dete su snažan dvojac. I nemojte nehajno odšetati do lopte na izletu, pojurite za njom kao da od toga zavisi opstanak sveta i razumećete zašto ste nekada svet doživljavali tako izazovnim i zanimljivim.

____________________________________

Članak je izvorno napisan za magazin „LICEULICE“, br. 10, 2012.