Terapijska moć životinja 1. deo

Kao mala sam obožavala životinje i da nisam postala psihoterapeut, sigurno bih postala veterinar. Uvek sam lako uspevala da uspostavim kontakt sa životinjama i jako su mi prijale. I nije bilo razlike u tome koje su- jednako bih se obradovala kada bi mi doneli žabu, gusenicu ili malo mače. Sećam se jednog goluba koga smo othranili nakon što je ispao iz gnezda i kada je već porastao i odleteo, dugo se svako jutro vraćao kroz prozor i počinjao da kljuca  onog ko je spavao najbliže- da bi dobio svoju porciju žita. Iako svakodnevno budjenje u ranu zoru, dok  golub uporno kljuca u glavu ne izgleda naročito primamljivo, ima u tome nečeg više što je teško opisati…

Taj neverovatan osećaj kontakta- kada pogodim šta traže, kada se gurkaju da se maze, kada malo lane konačno ima poverenja da priđe i dozvoli dodir- to se nekako zauvek ureže i vezano je za bliskost, za neku vrstu ušuškanosti i topline. Oduvek sam verovala i sama se iznova uveravala da životinje mogu na neverovatne načine da dopru do ljudi i da ih menjaju. A onda sam otkrila da neki ljudi, negde tamo, rade na nečemu što se zove terapija uz asistenciju životinja.

Bilo je to na jednom predavanju u Budimpešti, 2003. godine, tokom razmene studenata psihologije.  Sedimo tako u krugu, iščekujući još neko monotono predavanje o ljudskoj percepciji, kad ugledasmo njušku psa koja najvljuje nešto zanimljivo. Ulaze dva velika psa i počinju da se pozdravljaju sa nama. Za njima, dve terapeutkinje, vode sa sobom manjeg psa „učenika“.  Objašnjavaju nam da malog psa tek obučavaju i vode ga da posmatra proces terapije.

Usledilo je dva sata najzanimljivijeg treninga kojem sam ikad prisustvovala. Terapeutski psi su savršeno odgovarali na komande, kombinujući ono što rade sa sponatnom igrom. Potpuno su nam okupirali pažnju, bili smo prisutni čitavim duhom i telom u procesu učenja. Naučili smo komande na mađarskom da bismo ih dozvali, prilazili bi i stavljali nam glavu u krilo  da se maze, onima koji su bili tiši su pružali šape i pozivali ih da se pridruže, tražili su određene stvari od nas lajući, dok smo mi pogađali šta žele. Sakrivali smo igračke koje su tražili, a onda su ih oni sakrivali od nas, mašući repom kad god ih nađemo. Za sve to vreme, najmanji pas je posmatrao proces sa strane i kad god ga terapeutkinje ne bi gledale, brzo bi prišao nekom od velikih i povukao ga za uvo ili rep ili im nekako odvlačio pažnju. Svaki incident su pratile salve smeha. Igrali smo se kao deca, vikali, kretali se, sedeli na podu, pričali mađarski. I neviđeno dobro se proveli narednih dana prepričavajući ko je šta radio tokom čitavog procesa.

Kasnije sam završila fakultet, pa krenula na trening iz psihoterapije i godine provedene nad knjigama i kompjuterima su zanimljive izlete iz prošlosti ostavile skoro zaboravljene. Sad je trebalo raditi ozbiljne stvari. Otkrila sam, međutim, da moji klijenti nisu imali problema sa tim kako budu ozbiljni i kontrolisani, već upravo suprotno- zaboravili su da se igraju i budu spontani.

Neplanski nabavivši kucu, počela sam sponatno da je uvodim u seanse, uz dogovor sa klijentima. I neverovatne stvari su počele da se dešavaju. Kao da su neverovatnom lakoćom oslobodili davno ugušeno sponatno dete u sebi, klijenti su lako prestajali sa ukočenošću, rigidnim i kontrolisanim držanjem i govorom i počinjali da se smeju, da se igraju, da pričaju slobodno, da se prisećaju davno zaboravljenih stvari. Oduševljeno su komentarisali kako obožavaju da ih kuca sačeka, da ih gurka da se mazi, da je gladaju kako opušeno spava i ponekad hrče. Pronalazili bi analogije sa sobom, sa tim kako nemirno spavaju i prisećali se kako je to biti opušten. Kako je biti sponatan. Kako se lako i nenametljivo, bez osećanja krivice, može tražiti pažnja  fizički kontakt sa drugima i uživati u njemu. Učili su i o granicama, o tome kako se lako postavljaju i imamo pravo da ih sami određujemo i niko se neće naljutiti zbog toga što tražimo sopstveni prostor.<

Kasnije sam slušala i o tome koliko su nekima njihovi ljubimci pomagali u trenucima velikih kriza. Kada neko ko se bori sa depresijom nema energije da ustane iz kreveta, ali lajanje psa koji traži da ide napolje ih ne samo izvede iz stana, već dovode u kontakt sa ljudima u parku, kako ih je osećanje vezanosti za ljubimca osnažilo da se bore za zdravlje u trenucima kada su hteli da odustanu i kako su, brinući se o životinji, počinjali da brinu o sebi i drugim ljudima…

Otkrila sam u međuvremenu da u drugim zemljama postoje terapije koje ciljano koriste životinje u svojim intervencijama sa određenim grupama. I ovo otkriće je bilo neverovatno jer, čitajući knjige, otkrila sam da je zapravo sve ono što sam nekako sponatno znala, samo oblikovano i strukturisano tako da se interakcija sa životinjom može koristiti sa sasvim određenim ciljevima. Sledeći post će biti o njima.

Pročitajte još:

Terapija uz asistenciju životinja 2. deo
Pas u terapijskoj sobi 3. deo