Tradicionalni muškarci i psihoterapija
Najveći broj klijenata većine psihoterapeuta su žene. Među muškim klijentima najviše je onih koji dolaze u pratnji svojih žena. Tradicionalni muškarci dolaze na terapiju kada im je brak ugrožen, kada imaju seksualnu disfunkciju, kada ih upozorio lekar ili po naredbi suda. Muški klijenti češće odustaju od terapije, stiče se utisak da nevoljno učestvuju u terapijskom procesu a njihov otpor promeni je veći. Ipak, može se konstatovtii da u sve većem broju i muški klijenti dolaze zbog promene, a da pri tom nisu neposredno primorani, već je psihoterapija njihov izbor.
Kako navodi Margaret O`Brian, porodična psihoterapeutkinja, žene se češće same javljaju za pomoć vezanu za bračne probleme (dve trećine ukupnih klijenata) i češće od muškaraca nastavljaju sa terapijom posle prve seanse. Muškarci se javljaju češće kada su problemi veći. Za razliku od žena, muškarci iste životne teškoće ne smatraju problematičnim. Kada probleme i prepoznaju kao takve, jako im je teško da ih iskažu, jer se ne smeju prikazati kao nemoćni ili ranjivi. Mnogi muškarci mogućnost da se priča o osećanjima dožive kao pretnju i po pravilu zbog toga su u samoj seansi oprezni. Muškarci radije dolaze na terapiju kada znaju da je terapeut muškarac, češće se povezuju sa muškim terapeutima i reaguju na njihove intervencije. Često žele da kontrolišu terapijski proces. Oni su manje zadovoljni nedirektivnim vođenjem seanse i izgleda da ih aktivne terapijske tehnike više uključuju i smanjuju njihov osećaj nekompetentnosti. Međutim, čak i neki čuveni terapeuti to rade na način da podstiču ulogu glavnoga u muškarcu i na taj način ženi stvaraju još nepovoljniji položaj u porodici. Muškarci u većoj meri žele da se promene njihove partnerke, a ne oni.
Dominantan stav u stručnim krugovima danas je da je rod društveni konstrukt. Rodne uloge proizilaze iz pretpostavki o posledicama bioloških razlika. Stav da postoje velike razlike među polovima je dominantan diskurs što za posledicu ima rodnu neravnopravnost. Muževnost se potvrđuje upravo kroz pojačavanje polnih razlika. Muška dominacija nije deo želje muškarca da bude takav, već je za njega prirodna i oslanja se na društvena pravila. Zbog toga je ona na neki način prikrivena, o njoj se ne priča kao o takvoj, ona se jednostavno podrazumeva .
Kroz rodnu socijalizaciju muškarac u pogledu porodičnog života postaje odgovoran za ekonomiju, a ne za osećanja. Kada je onemogućen da zarađuje novac, muškarac se oseća kao da mu je odstranjena muškost i može reagovati nasiljem ili depresijom. Tradicionalni suprug je naučen da zarađuje i da se žrtvuje za doborobit porodice. Kada je supruga nezadovoljna brakom zbunjen je jer ima utisak da se žrtvovao za porodicu i očekivao je zahvalnost.
Muškarci očekuju da će se žene baviti njihovim emocionalnim potrebama. Oni često i u svojim primarnim porodicama ne mogu da razgovaraju na ličan način. Tradicionalni muškarci nisu naučili da traže ono što žele jer su naučili da se po automatizmu drugi brinu o njima.
Muškarci se od malih nogu vaspitavaju da se takmiče, uče se hijerarhiji. Jako im je važna interpersonalna kontrola, moć i dominacija. Retko traže pomoć jer bi to narušilo njihov osećaj kompetentnosti. Ne umeju da izraze osećanja, osećanja potcenjuju. Bliskost doživljavaju isključivo kroz seksualnost.
Sve ove odlike tradicionalnih muškaraca su velika prepreka za psihoterapiju koja podrazumeva klijentovu otvorenost, priznavanje problema, traženje pomoći, neseksualnu bliskost, ranjivost, izražavanje stida, želju za ličnom promenom, a ne promenom drugog.
Problem postaje još komplikovaniji zbog negativnih stereotipa o psihoterapiji. Tako se o terapiji često misli da je stvorena i vođena od strane muškaraca ali da je namenjena ženama i osobama koje su menalno bolesne. Psihoterapija, a pogotovo psihoanaliza se u filmovima ismeva kao proces bez kraja i smisla. Često su sami psihoterapeuti predstavljeni kao ludi, ljudi sa velikim problemima, ili barem kao osobenjaci a terapeutkinje kao lako zaljubljive u svoje klijente.
Pre uticaja feminizma psihoterapeuti su uglavnom podrazumevali jednakost supružnika i samim tim podsticali nejednakost koja je postojala. Psihoterapija je bila „muška“, muškarci su bili terapeuti, muževi su dovodili svoje žene da se „poprave“ kako bi uspešnije igrale ulogu koju im patrijarhat namenjuje. U ovom periodu muškarci su samo prividno dobijali dosta od terapije: njihove žene su se menjale kako bi uspešnij igrale uloge koje im namenjuje patrijarhat. Oni sami su bili netaknuti, čuvali su svoje privilegovan pozicije u patrijahalnom braku, ali u isto vreme nisu ništa ni dobili od terapije.
Čini se da većina terapeuta smatra da terapija nije moguća sa tradicionalnim muškarcima budući da nisu za promene, da suštinski nisu zainterasovani za odnose u braku i porodici, da nisu u kontaktu sa svojim emocijama i da ih teško ispoljavaju sem onih „muških“ koje dovode do agresivnog ponašanja.
Pod određenim uslovima i najtradicionalniji muškarci mogu biti „kupci terapije“. Psihoterapet bi trebalo da ima u vidu mušku rodnu socijalizaciju i prilagodi svoj pristup tome. Ove klijente bi bilo dobro na početku terapije suočiti sa stručnom procenom njihove životne situacije i mogućim posledicama ukoliko se nšta ne bi menjalo u njihovom životu. U isto vreme probleme klijenta treba normalizovati, tj. objasniti da su, po iskustvu terapeuta, prisutni kod većine muškaraca sa kojima je radio i koje poznaje, uključujući njega samog. Prvi kontakt sa terapeutom bi trebalo da muškom klijentu pruži nadu a ne da mu nameće krivicu ili stid zbog svojih nedaća. Terapeut bi trebalo da pozitivno vrednuje iskustvo tradicionalnog muškarca: ovo se posebno odnosi na njegova životna i profesionalna postignuća. Ovde treba biti oprezan jer životno iskosuvo ovih ljudi može podrazumevati partnersko i porodično nasilje. Omiljene teme tradicionalnog muškarca su automobili, sport, politika i o njima rado govore. Muškarci su, suprotno uvrženom mišljenju pričalice, i nadugačno i naširoko će pričati o svojim omiljenim temama izbegavajući priče o odnosima, emocijama, strahovima. Terapeut bi trebalo da se naoruža strpljenjem, prihvati konverzaciju, da koristi humor. U isto vreme terapeut bi muškom klijentu trebalo da pomogne da sebe razume u svom porodičnom i društvenom kontekstu ceneći njegovo dosadašnje iskustvo i iskustvo njegovih (muških) predaka. Ukoliko se na odgovarajući način pridružio klijentu, terapeut bi trebalo pažljivo da prizove priču o bolu koji oseća klijent, o problemu zbog kojeg se u stvari javio na terapiju. Ukoliko se ovaj korak adekvatno napravi, tj. klijent u bezbednim uslovima počne da govori o svojim osećanjima, strahovima, nadama, velika avantura promene može da počne.
Nema komentara | Kliknite ovde da ostavite komentar.