Unutrašnji samogovor kao odraz odnosa prema sebi

Komunikacija medju ljudima odvija se svakodnevno i na različite načine. Rečima koje upućujemo jedni drugima, govorom tela, izrazom lica, bojom i visinom glasa… Medjutim, kako komuniciramo sa drugima, na isti ili sličan način mi komuniciramo i sa samim sobom. Neki ljudi to rade često, gotovo svakodnevno, dok ima i onih koji se sebi nikada ne obraćaju.

Izvor: Mother Nature Network – www.mnn.com

Najčešće se ljudi sebi obrate onda kad naidju na neki problem ili nešto pogreše. Tada su skloni da sebi upućuju veoma negativne poruke koje obezvredjuju i diskvalifikuju ličnost osobe. U toj situaciji jasno se uočavaju dva dela ličnosti koji medjusobno nisu usaglašeni, ne slažu se i tako često jedan od sukobljenih delova kritikuje i zahteva promenu, dok drugi trpi uvrede i pasivno podnosi ovaj agresivni atak. Na primer, kada pogreši osoba može prema sebi izliti bujicu uvreda tipa: „Idiote nesposobni, šeprtljo i nesposobnjakoviću, nisi ni za šta“. U ovom trenutku pod uticajem besa koji oseća ona ne kontroliše iskazano i tako sebi nanosi štetu obezvređujući i nipodaštavajući vlastitu ličnost. Šteta može biti veoma velika jer ako sebe neko posmatra kao „šeprtlju i idiota“, kakvo mišljenje on može imati o sebi? Verovatno će se vremenom bez otpora i pasivno identifikovati sa etiketom koju je sam sebi i dodelio.

Pored pomenutog, postoji i slučaj kada ova dva dela ličnosti udju u otvoren konflikt, pa tako svaka od strana nastoji da preuzme što veći deo psihološke energije ličnosti i tako stekne izvršnu moć. Krajnji rezultat najčešće bude takav da niti je problem rešen, niti se osoba oseća zadovoljno. Ovakvom unutrašnjem samogovoru pribegavaju osobe koje imaju jak kritikujući stav prema sebi sa jedne strane, a sa druge imaju izuzetno prisutan i onaj buntovni deo ličnosti koji se protivi svakom pritisku i zahtevu, pa tako na svako očekivanje nastoji da manifestuje upravo bunt, neslaganje i odbijanje. U nekim slučajevima, primer ovakve situacije može se pronaći u situaciji kada osoba pribegava različitim vrstama zavisnosti. Ona pred prevelikim ličnim očekivanima, usvojenim po modelu od važnih drugih u toku svog odrastanja, i nemogućnosti da ostvari iste, konzumira različita stimulativna sredstva kao pokazujući „da joj se može i da je baš briga za sve visoke standarde postavljene pred nju“. Na taj način ona se prividno oslobađa napetosti i izlazi na kraj sa nelagodnošću koju oseća.

Ovi primeri negativnog unutrašnjeg samogovora otkrivaju vrstu neprijateljskog i potcenjivačkog odnosa prema sebi kroz koji osoba pokazuje da ne ceni sebe i nema razvijen podržavajući odnos prema sebi, kao i da ne zna da se uteši u situacijama koje su stresne i zahtevaju dodatnu podršku.

Unutrašnji samogovor ne mora obavezno biti negativan. Kod ljudi koji cene sebe kao vredno ljudsko biće, taj unutrašnji sadržaj nije negativan. Čak i kada je situacija stresna, kada se pojave naizgled nerešivi problemi, oni su sposobni da unutrašnjim samogovorom podrže sebe, uteše se i možda oproste sebi greške ili trenutnu nemogućnost rešavanja problemske situacije. Kroz ovakav stav osoba pokazuje da ima razvijeno samopoštovanje, da prihvata sebe i da je u stanju da uoči i ispravi svoje pogrešne postupke koje ne dovodi u vezu sa svojom ličnom vrednošću.

Kako bi se sadržaj negativnog unutrašnjeg samogovora promenio, pre svega je potrebna promena odnosa prema sebi. Kada osoba nauči da svoje biće razdvoji od postupaka koji mogu biti pogrešni, kroz tu promenu samoodnosa doći će i do promene unutrašnjeg samogovora. Ovo ne znači da će osoba nadalje izbeći sve stresne i problemske situacije, ali će kroz novousvojeni unutrašnji samogovor realistično kritikovati sebe u slučaju greške i pohvaljivati se u slučaju postignutog uspeha i tako uspešno izlaziti na kraj sa problemskim situacijama koje je zadese.

Unutrašnji samogovor je veoma važan. U slučaju da je negativan, osobu može držati u pasivnom i nefunkcionalnom stanju u kome nema pozitivnih dogadjanja. Medjutim, koliko god da je negativan, uvek postoji mogućnost promene i razvijanja jednog novog, funkcionalnijeg i za osobu povoljnijeg samogovora koji može ići u pravcu rasta i razvoja ličnosti.

Jelena Dragičević Berat, MA, master psiholog, TA psihoterapeut, školski psiholog i asertivni trener sa višegodišnjim iskustvom u savetovanju i psihoterapiji dece, adolescenata i odraslih osoba. U radu koristi integrativni pristup kombinovanjem metoda iz različitih psihoterapijskih modaliteta. Smatra da podrška, negujući pristup i davanje dozvola tokom psihoterapijskog rada podstiču razvoj odraslih potencijala svake osobe neophodnih za postizanje ciljeva.

Pročitajte još:

Biti sebi dobar
Da li briga može sprečiti negativan ishod dogadjaja?
Potiskivanje emocija – korak ka razvoju bolesti
Živeti svoj život