Vučiji pogled na svet

Svi znamo da psi veruju ljudima i da ih je lako pridobiti, a da vuk uvek ostaje vuk. Njega je gotovo nemoguće pripitomiti. Naučnici su nedavno došli do jedne vrlo verovatne pretpostavke o poreklu te razlike između ove dve podvrste Canus Lupus, čak i danas genetski skoro identične.

Svi psi su nekad bili vukovi. Te vukove je pripitomio čovek iz kamenog doba i od tada njihov razvoj teče u različitim pravcima. Iako genetski isti, njihova ćud je potpuno različita. Objašnjenje koje naučnici daju je sledeće:

Bebe vukova i mladunci pasa kad se rode, izgledaju i ponašaju se jednako. Prve dve nedelje ne mogu ni da osete miris, ni da vide, ni da čuju. Sa dve nedelje života i jedni i drugi počinju da osećaju prve mirise. Sa četiri nedelje počinju da čuju prve zvukove. Sa šest nedelja počinju da vide. I kod jednih i kod drugih ovaj razvoj izgleda jednako. I kao i kod svih beba, postoji kritičan period za vreme koga oni počinju sa socijalizacijom. Dakle, i psi i vukovi imaju period kada intenzivno uče o tome kakav je svet, kome mogu verovati, da li su bezbedni ili su uvek u opasnosti, ko je neprijatelj i gde su nevolje. Taj period intenzivnog učenja traje četiri nedelje. Ono što za to vreme nauče posle se ne može menjati.

E, tu dolazimo do bitne razlike. Vukovi počinju da hodaju ranije, pa tako njihov kritični period učenja o svetu počinje ranije. Za vukove taj period je od druge do šeste nedelje života, dok su još slepi i gluvi. Tako slepi i gluvi, ali sa vrlo jakim nogicama i odličnom koordinacijom pokreta, oni se sami penju na manje stene i prevazilaze manje fizičke prepreke. Za to vreme bebe pasa spavaju na sigurnom kod svoje mame. Oni će prohodati tek za dve nedelje.

Šta se dešava kada u četvrtoj nedelji života i jedni i drugi počnu da čuju zvukove, a u šestoj da vide? Dok kučići, ušuškani na bezbednom kod mame, počinju da čuju prve, prijatne zvukove koje njihova mama proizvodi, bebe vukova su negde u divljini i sve novo što čuju i vide je zastrašujuće i opasno! Oni su prestrašeni svojim novootkrivenim čulima. I dok psi polako uče kako je svet divan i bezbedan, mali vukovi uče o svim užasima koji vrebaju oko njih.

Ta priča odlično ilustruje rane traume u životu dece. Deca koja su doživela da vide kakav svet zaista ume da bude, nikad više neće imati iluzije o svojoj bezbednosti i ušuškanosti. Ona su rano naučila da svet može da bude užasan i da opasnost vreba na svakom ćošku. Ona neće vratiti svoj nevini doživljaj, nikad više. A zbog toga ne treba da žale. Ona su zaista iskusila život. Možda su postala suviše uplašena i nepoverljiva, ali takvi su i vukovi. Sve dok ne pronađu članove svog čopora.

Čivave i pudle su nekad takođe bile vukovi. Verujem da bi svaka pudla ponekad poželela da bude nalik vuku, da bude jaka i da zna da je, uprkos svemu, preživela. Što se vukova tiče, ne verujem da bi ijedan menjao mesto sa pudlom, koliko god da ga još uvek muče strahovi i noćne more.

Pročitajte još:

Kompleksna traumatska reakcija
Bulimija – telo koje traži moć
Zlostavljanje menja dečiji mozak
Autogeni trening – naša šansa za nadmoć nad stresom