Zašto anoreksija nastaje rano, a bulimija je „bolest studentkinja“?

Statistika kaže da anoreksija nastupa gotovo sa početkom puberteta, dok bulimija dolazi kasnije i naziva se „bolest studentkinja“. Kako to da bulimija češće pogađa starije adolescentkinje, a anoreksija počinje tako rano? Otkud ta razlika u godinama?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje prvo je važno istaći da poremećaji ishrane nisu tako strogo razdvojeni kao što se obično misli. Bulimija najčešće počinje anoreksijom, koja potom prerasta u bulimiju kada devojka otkrije „lakši“ način da održi malu težinu, a da ne mora da trpi glad. To je jedan od razloga zašto statistika pokazuje da anoreksija počinje ranije.

Drugi razlog je psihološke prirode. Smatra se da bi anoreksija mogla predstavljati otpor odrastanju. Kada devojčica u pubertetu počne da dobija odlike ženskog tela, ona drastičnim smanjivanjem telesne težine može da spreči ovaj proces. Telo devojke obolele od anoreksije zaista izgleda predpubertetski. Guza i grudi se gotovo i ne primećuju. Telo se bori za opstanak i ukida sve funkcije koje nisu neophodne za neposredni opstanak, a reproduktivna funkcija je jedna od njih, pa tako devojka ubrzo gubi menstruaciju. Sa telom deteta i nesposobna da ostane u drugom stanju, devojka obolela od anoreksije zaista ne odrasta u ženu. To bi mogao da bude razlog zbog čega se anoreksija javlja tako rano.

S druge strane, bulimija je odgovor na zrelije, odraslije zahteve koji se postavljaju pred devojku. Ovog puta u pitanju je zahtev za psihološkim odrastanjem i preuzimanjem odgovornosti. Devojka obolela od bulimije najčešće uopšte nije mršava. Bulimiju karakterišu epizode nekontrolisanog prejedanja, kada se unosi velika količina hrane (nekad i preko 10 000 kalorija, što je pet puta veća količina hrane nego što je jednoj odrasloj osobi potrebno za čitav dan) i nakon toga sledi „čišćenje“. Najčešći metod čišćenja, povraćanje, može da izbaci svega oko 50 % unešenih kalorija. Ako se još uzme u obzir da devojka često mora da sačeka pogodnu priliku da povrati i da to ne može da uradi odmah, količina izbačenih kalorija je još manja. Zbog toga su devojke obolele od bulimije najčešće buckaste. Dok je kod anoreksije najveća pretnja velika samokontrola i snaga volje koje, iako inače poželjne osobine, paradoksalno postaju najveći neprijatelji koji održavaju bolest, kod bulimije je problem u tome što devojka emocionalne probleme pokušava da reši hranom. Ona najčešće nema izgrađene mehanizme kako da se iznese sa emocionalnim problemima koji sa odrastanjem postaju sve veći. Kada je tužna, umesto da otkrije izvor tuge i odtuguje, ona tugu pokušava da utoli hranom. Kada je ljuta, umesto da izrazi ljutnju, ona se povlači i jede. Jedan od terapijskih zadataka u radu sa devojkama obolelim od bulimije jeste da nauče da prepoznaju svoje različite emocije i urade nešto konstruktivno sa njima. Jedna teorija kaže da ova poteškoća u razlikovanju emocija potiče još od najranijeg detinjstva, kada roditelji nisu znali šta da rade sa bebom koja plače, pa su je uvek hranili. Svaki bebin plač su tumačili kao glad, pa devojka nikad nije naučila da razlikuje glad od drugih emocija.

Ovo je samo jedan mogući razlog zašto postoji razlika u godinama kada nastaju različiti poremećaji ishrane. Ipak, najvažnije je znati da koji god da je razlog nastanka poremećaja ishrane, jednom kad se ustali, poremećaj ishrane postaje način nošenja sa teškoćama u životu. Zahtevi koji se pred osobu postavljaju postaju preteški i ona ih svodi na jedan jedini problem – telesnu težinu. Za terapeute je bitno da znaju da poremećaj ishrane, iako ima psihološke uzroke, predstavlja ozbiljno telesno oboljenje i zahteva uključivanje lekara.

Pročitajte još:

Anoreksija i osećaj gladi
Bulimija – telo koje traži moć
Poremećaji ishrane
Sajtovi koji promovišu anoreksiju predstavljaju rizik za javno zdravlje