Zašto se mi žene loše snalazimo u prostoru?

Mnogo puta sam čula da neka žena svoju slabu orijentaciju u prostoru pripisuje genetici („Žene su genetski lošije u spacijalnoj orijentaciji nego muškarci!“). Neka istraživanja zaista pokazuju da je kod žena slabije nego kod muškaraca razvijena prostorna orijentacija. Kao što se često dešava, ono što je u statistici značajno, u praksi nije značajno uopšte. „Statistički značajno“ znači samo to da razlika koja je nađena nije slučajna. To ne znači da se ta razlika ikada može opaziti u realnom životu. Ništa što je čovečanstvo napravilo ne zahteva toliki stepen prostorne orijentacije gde bi ta razlika bila primetna. Ako se još uzme u obzir da su testirane žene u momentu kada su testirane već uveliko bile pod uticajem kulture u kojoj živimo (a koja je višestruko naklonjenija razvijanju orijentacije kod muškaraca, počevši od toga kako dečaci provode slobodno vreme, pa do toga koliko se orhabruju za samostalnost u prostornom snalaženju), imamo pravo da sumnjamo i u tu statistiku.

Ako nije u pitanju genetika, kako onda jedna zdrava-prava devojčica sa prirodnom odličnom orijentacijom dok odrasta prestaje dobro da se snalazi u svetu u kojem živi?

Način vaspitavanja devojčice umnogome utiče na njeno samopouzdanje kada je orijentacija u pitanju. Devojčici se retko govori da ima dobru orijentaciju (jer to žene nemaju!). Ako je i ima, onda je to “baš čudno, s obzirom da je žensko”. Ona dok odrasta sluša kako se žene loše snalaze u prostoru, kako su loši vozači i sl. Ako devojčica kaže da se plaši da će se izgubiti, obično joj se nude neki pasivni načini rešavanja problema (na primer – “uzmi taksi”), a koji opet otpisuju njenu sposobnost da reši problem. U isto vreme, dečaci se podstiču da budu samostalni (sramota je pitati za put!) i generalno se više ohrabruju da računaju na sebe.

Upravo zbog tog nedostatka samopouzdanja, mi vrlo retko računamo na sopstvenu orijentaciju kada negde putujemo. Uvek je tu momak, muž ili grupa turista sa kojom smo došli i sve što treba da uradimo je da ih ne ispustimo iz vida. Ni ne obraćamo pažnju na okolinu, ne tražimo visoke zgrade ili neke druge objekte koji bi nam mogli biti orijentir (kao što rade muškarci). Mi nekako po navici računamo na onog pored nas. S druge strane, naš momak ili muž nikad ne bi ni pomislio da računa na našu orijentaciju, mapu ili pomoć prolaznika, već se snalazi sam. Pošto se oduvek oslanjao na sebe, verovatno ima već uhodan način na koji se orijentiše (ne mora da se podseća da pamti visoke zgrade, on to radi automatski).

Neoslanjanje na sopstvenu orijentaciju nas je dovelo do niza neprijatnih situacija. Osramotile smo se onaj put kad smo trebale nekome da objasnimo kako da dođe do centra/groblja/autobuske stanice/pošte u našem rođenom gradu, a mi se nismo snašle. Ili onaj put kad smo u nepoznatom gradu sa nekim došle do centra, a taj je smatrao da je sasvim u redu da se mi vratimo same jer „samo treba da se vratiš istim putem“. Ako je neko drugi vozač, možemo mi milijardu puta ići kolima iz jednog mesta u drugo, na kraju nećemo znati da se odvezemo same. To je jednostavno zbog toga što nam ni jedan jedini put nije palo na pamet da zaista obratimo pažnju kojim putem idemo i kroz koja mesta prolazimo.

Nema to veze sa genetikom. To ima veze samo sa našim stavom prema sopstvenim sposobnostima. Vreme je da počnemo same da se snalazimo. Prvi put kad se kolima odvezemo same na dobro poznatu odrednicu, zalutaćemo. I biće nam veoma neprijatno. Ali baš zbog toga ćemo tada jednom zauvek zapamtiti put, koji se godinama nismo potrudile da zapamtimo. Ako još uvek nismo spremne da idemo same u nepoznat grad ili zemlju (bez vodiča sa podignutim kišobranom iznad glave!), možemo za početak da počnemo da obraćamo pažnju na okolinu. Koji objekat bi mogao biti dobar orijentir? Kako se zove ova ulica? Koje su zanimljive kuće u njoj? Naravno, u početku nam to neće ići prirodno, već ćemo se morati podsećati da obraćamo pažnju, i mnogo puta ćemo zaboraviti. Ali to nije važno. Ako nastavimo da vežbamo, i ako se povremeno odvažimo da same negde odemo,  uskoro će nam orijentacija postati mnogo bolja. Možda se čak i usudimo da predložimo neku prečicu?

Pročitajte još:

Koliko naša inteligencija zavisi od životnog scenarija?
Male prljave boginje u psihoterapiji: Dijagnostički i terapijski značaj smeha
Odgovornost posmatrača