Zašto su nam potrebne tužne priče za decu?

Postoji jedna neobična epizoda crtanog filma o Čarliju Braunu koja se bavi temom kancera kod dece („Why, Charlie Brown, Why“). Ta izuzetna epizoda u dvadesetak minuta otvara mnoga pitanja sa kojima se bolesno dete i deca oko njega suočavaju: smrtnost, sumnja u dijagnozu i cenjkanje, ljutnja zbog nepravde, hemioterapija, ruganje detetu zbog gubitka kose, okrivljavanje deteta za njegovu bolest, zavist druge dece zbog pažnje koju bolesno dete dobija, ali i podrška prijatelja, volja za životom i ozdravljenje. Ova epizoda je nastala 1990. godine, kada je medicinska sestra u jednoj američkoj dečijoj bolnici zatražila od Čarlsa Šulca, crtača stripa o Čarliju Braunu, da napravi epizodu o detetu bolesnom od raka, kako bi mogli da je prikazuju bolesnoj deci. Ova epizoda se od tada se prikazuje u bolnicama i osnovnim školama kao način da se deci približi ova tema.

Ne sećam se da sam ni pre ni posle toga u crtanim filmovima videla nešto slično. Dečiji filmovi i knjige koje se bave temom bolesti i smrti su retke. Smrt, kada se i pominje, to je uglavnom nešto što se davno dogodilo, na primer detetovi roditelji su umrli i dete je smešteno u neku porodicu ili sirotište i priča zapravo odatle počinje.

Zašto postoje priče kao što je „Devojčica sa šibicama“? Deca će svakako doživeti dovoljno tuge tokom života, zar im ne bismo trebali dozvoliti bar tih par godina predaha pre nego što odrastu?

Tužne priče za decu imaju veoma važan zadatak. One uče decu kako da se nose sa gubitkom, dok istovremeno roditeljima i učiteljima pružaju priliku da pomognu detetu na tom putu. Deca se tako prvi put suočavaju sa smrću na jedan isplaniran i kontrolisan način. Iz istog razloga je važno da deca imaju priliku da odboluju svoje kućne ljubimce. To su smrti koje su za decu teške, ali sa kojima mogu da se iznesu sa kapacitetima koje imaju. Te „male“ smrti, za razliku od smrti roditelja ili neke druge velike tragedije, ne ugrožavaju sisteme podrške koje dete ima. Tako će gubici, sa kojima će se dete neminovno kasnije u životu suočiti, doći manje neočekivano i na već izgrađene mehanizme odbrane. U suprotnom, ako je dete bilo previše čuvano i sklanjano, ono kasnije veoma teško nalazi način da se izbori sa smrću bliske osobe.

Drugi važan zadatak tužnih priča je da decu nauče empatiji. Deca dobijaju uvid u emocije i razmišljanja povređenog deteta i saosećaju sa njim. S tim u vezi „Devojčicu sa šibicama“ mi ne bismo trebali predstavljati kao malo plavokoso dete. Veoma je malo plavokose dece koja se smrzavaju na našim ulici.

Deca koja odrastaju na selu možda imaju priliku da smrt dožive prirodnije. Ona učestvuju u sahranama svojih kućnih ljubimaca u dvorištu i pate za ubijenim prasetom. Mnoga sela donedavno nisu imala kapele i pokojnik je do sahrane bio u kući. Danas većina ljudi umire u bolnici i deca nemaju priliku da vide smrt na jedan prirodan način. Američki komičar Louis C.K. je jednom rekao da je to pomalo čudan luksuz moći razmišljati kada i na koji način ćemo decu upoznati sa smrću – u mnogim delovima sveta deca to jednostavno otkriju tako što izađu na ulicu.

S druge strane, Internet je prepun snimaka nasilja i smrti, što opet kod dece pravi neprirodnu distancu u odnosu na smrt.

Sećam se koliko sam bila tužna kada je umro Nemeček. Na času srpskog o toj predivnoj knjizi smo pričali iz sasvim drugog ugla, pa smo svi nekako preboleli smrt malog kapetana Pavlove ulice na svoj način. Nije bio zadatak autora da sa nama priča o tome, ali je trebao biti zadatak nastavnika. Ova knjiga je na divan način otvorila temu, ali se niko od odraslih nije najbolje snašao sa tim.

Na sreću danas postoje knjige koje se pišu ciljano da deci pomognu sa ovom temom. Za manju decu to su priče o smrti kućnog ljubimca ili životinje koju nađu smrznutu na putu. Za malo stariju decu uvodi se tema smrti deke ili bake. Ove knjige deci daju priliku da se i sama izbore sa gubitkom dok čitaju o unutrašnjoj borbi glavnog junaka. Za decu od 12 godina i stariju postoje i stručne knjige koje govore o suočavanju sa smrću. Knjige obrađuju najčešća dečija pitanja i strahove: osećanje krivice, strah da će i roditelj umreti itd. Ipak, ne smemo pretpostaviti kako su deca nešto doživela i zato je važno sa njima razgovarati o tome.

Pročitajte još:

Terapijska moć igre
Kad porasteš kašće ti se samo
Koliko naša inteligencija zavisi od životnog scenarija?